Етика: Завера

Теорема: Уплетеност у одређену заверу суштина је друштвеног живота. (Нуај)
Лема: Наравно, где су завере ту су и теорије завера . Аутору на помен „теорије завере“ падају прво напамет оне највишег нивоа најлакше описане речима: ко влада светом. Није ту проблем што такве теорије морају бити нетачне, заправо видећемо у доказу да бар једна од њих мора бити тачна, проблем је што их има више, а свако без икаквих доказа, у свом дечјем свезнању, верује да је „његова“ (заправо, она коју је покупио од неког „гуруа“ типа Лучића, Деретића, Петровића…) апсолутно тачна. 
Да видљива власт није обавезно, па ни у већини случајева, права власт следи из рационализације основних закона моћи (Етика: Моћ). Како власт, односно моћ, тежи замагљивању власти, онај ко је обнаша  није онај за кога се издаје да јесте. Као да је онда важно ко је личном картом (заправо) на власти?!? То ипак може бити важно од како је телевизије, па је у демократијама битно како ко изгледа на телевизији. Кенеди је победио Никсона зато што је боље изгледао у ТВ дуелу. Не само да је био лепши, што није било тешко, него се није знојио пред камерама, деловао је „уверљивије“. Какве то јебене везе има с производњом шешира!? Не бирамо трговачког путника да изгледа уверљиво, него неког да доноси одлуке. Барем тако мислимо, а пошто тај не доноси одлуке, продаје нам се онај ко изгледа државнички… или барем маркетиншки. 
Ипак, веровати у било коју теорију завере значи заборављати на масу узрочно-последичних веза, и одговорност коју би у том смислу требало од некога тражити. Јер ако тај не доноси одлуке, што би за ишта одговарао (Етика: Слободна воља)?! То је један проблем са теоријама завере, други је што могу да отуђе масу људи који се проглашавају непријатељима. Тако су неки у стању да данас у Србији прогласе непријатељем свакога ко нема на челу етикету „православље“ . Још више људи ће бити пасивизовано из два разлога: 1) кад виде на које се глупости упозорава биће им смешно и оно што није за смех (као у оној причи о дечаку који је викао: Вукови!) 2) ако се баш све одлуке доносе на неком свемоћном нивоу, чему онда све?! Многи теоретичари су подлегли овом другом, па им је најбитнији неки пуританизам, да сами себи изгледају идеолошки чисто, а не има ли оно што заговарају икаквог изгледа на реалан успех (види крај претходног одељка).
Завера има и на нижим нивоима. Тако имамо конкретне (могуће) завере и теорије с њима у вези. Као рецимо – ко је убио Кенедија или ко је убио Ђинђић, доктор Зорана. Као у осталом и на светском нивоу и овде важи Окамова оштрица (Аксиом 11),  само што лакше можемо проценити „ентитете“, па према томе теорија завере може постати сасвим логично објашњење.
Још ниже завере могу бити разне криминалне, па је тако Горан Скробоња у специјалу ХААРП и друге приче о теоријама завере увео разне криминалне договоре, чак и „заверу“ где учествује један једини човек (филозофско је питање је ли ту уопште завера, ја мислим да није). У тој позамашној књизи је и моја прича (део романа Свет Агарте) која се бави баш ХААРП-ом. Своје сатирично виђење оних белосветских теорија завере дао сам у „антибиографском“ роману Папа, то је масон (реченица коју је један мој познаник сасвим нормално једном изговорио).
Доказ: Из онога што видесмо у Етика: Моћ, тачка четири, следи директно и ова теорема. Моћ тежи корупцији појмова. У том смислу потребно је да се више људи на различитим нивоима завере (што они уопште не морају да виде као заверу, и докле год су у легалним оквирима они то неће ни звати „завера“). У зависности од нивоа моћи имамо и ниво знања, односно колико ко сме да зна. Орвел је начелно у праву, они који више знају (моћнији) више обмањују себе (заваравајући не само свој морал, него често и логику), према ономе што он назива принципи двомисли.
Али шта је на много нижим нивоима? Уочимо да нигде у Етика: Моћ нисам одређивао на ком нивоу то важи, а где не. Доријан Нуај у свом делу даје чак баналне примере, као што је рецимо превара у браку (вези). Сваки појединац се у свом животу бави микроменаџментом моћи. Но остаје питање зашто му је неопходна лаж, а ако је више људи у њу укључено – завера?!
То је зато што, према познатој Дефиницији 5 (Спиноза), мишљење ограничава друго мишљење. Рецимо најзад каквим то другим мишљењем може оно прво бити ограничено. Мисао о ономе што јесмо ограничена је мишљу о ономе што нисмо (а хтели бисмо да будемо). Такав јаз пред нама ствара фрустрације (препреке). Да бисмо их премостили служимо се лажима у конструисању пожељне позиције (бенигни пример), или лажима и заверама како бисмо постигли већи успех (у домену тела, не мишљења), што је малигни пример. Нема завере која би била и остала чисто интелектуална, ако би таква била у почетку, не би таквом дуго остала.
Сада ћемо се бавити питањем оправданости лажи. Према Кантовом Категоричком императиву неморално је у било ком случају лагати, чак рецимо и ако се у вашем стању неко крије, а убица дође да га тражи. Такво мишљење изложено је критици (Маслаћ). Оно што Божидар Маслаћ даје као алтернативу је друго виђење морала, где је немоћнијима дозвољено да слажу, а код моћних је то неморално. И овакво виђење може се изложити критици. Реч је о томе да је онај ко је моћнији изложен обично већој одговорности, барем он тако види, односно он одговара и за оне над којима влада, којима је нешто обећао, пред којима је макар начелно одговоран. За веће планове (који могу бити опортуни, или је реч о решавању криза) потребне су још веће моћи, па овде моћ можемо посматрати само релативно
Сада ћемо увести Дефиницију 8 (Спиноза). Што је нека ствар слободнија, односно зависи само од нужности своје природе, то ће лагање бити неморалније. Наравно да је најнеморалније да Бог лаже, а и кога би лагао – себе!? Међутим ако неко није спознао себе (нужност своје природе), он ће на неки начин несвесно лагати себе и друге. Овде већ излазимо из домена завере, а читалац се упућује на Дијалектика: Комуникација и Етика: Слободна воља 2.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

"Викинг" - пропагандни филм

Рачун за електричну енергију