Етика: Моћ

Теорема: Рационализација основних закона моћи: 1) моћ тежи ка самоодржању; 2) моћ тежи ка увећању; 3) моћ тежи легитимацији (и легализацији), тежи потврђивању; 4) моћ тежи корупцији појмова (искривљењу значења језика), што начелно олакшава процес њеног легитимисања путем замагљивања праве природе друштвених односа… (Нуај)

Лема: „Своје се 'ја' стално уздиже на рачун другога; живот увек живи на рачун другог живота – ко то не поима у себи још није учинио ни први корак према честитости.“ Фридрих Ниче
Фридрих Ниче је почео каријеру мислиоца следећи Шопенхауера. Иако је касније одбацио његов песимизам, може се видети да су ове његове речи написане на крају каријере (Воља за моћ), пре него је почео грлити коња , наставак Артурових идеја (Метафизика: Најбољи од могућих светова). Према Шопенхауеру природне силе се боре „за задобиће материје“. Изгледа да и Ниче то узима као аксиом. Приметимо да је „ја“ наводно. Дакле, „душа“ је скуп афеката, што је иначе Ниче говорио (позивајући се на „материјализам“ Руђера Бошковића), можда на неки начин илузија. Можда је и свет илузија (види Метафизика: Симулација), али ништа не спречава одигравање сценарија – нека буде борба непрестана!
Ниче је изгледа у нечему претерао. Заправо, зависи како тумачимо речи „на рачун“. Исход „личног“ успеха не мора бити штета неког другог, чули смо за симбиозу.  Међутим, чињеница је јасна – оно што нас покреће је властити интерес! Наравно, интерес властитих ближњих је и свој интерес. Тзв. еволуција, заправо борба за опстанак, нас томе тера. Интерес групе само је трансмисија опет свог интереса, морал је инструмент опстанка заједнице (Етика: Морал). Чак и када мисли апстрактно, у смислу универзалистичких идеологија, човек се са њима поистовећује и бива сасвим себичан, можда је тада најсебичнији. Боље је избећи такве илузије (Метафизика: Владавина разума) и бити честит на начин који нам је Ниче показао.
Доказ: Прве две тачке односе се на сам живот, чак и односе физичких сила, дакле „неживу материју“. Јасно, питање је колико изван контекста „друштва“ можемо примењивати реч „моћ“, но то је већ ствар личног избора. Трећа и четврта тачка, легитимизација моћи и корупција језика већ су у области Етике.
Да моћ тежи самоодржању јасно је из Дефиниције 4 (Спиноза), узрок себе је оно чија природа укључује опстанак. Даље, како је из Дефиниције 6 (Спиноза, Декарт) Бог оно што се собом поима, закључујемо да има смисла оно што је Орвел рекао у 1984: Бог је моћ.  Свеједно, из Аксиома 3 (Спиноза) следи да појавне ствари, како се већ не могу собом појмити и појме се нечим другим, у суштини објашњава их воља (борба) за моћ
Даље, ствари не мирују. То је јасно из Дефиниције 9 (Нуај). Такође, како ствари нису истоветне, самом њиховом разликом и могућношћу промене постоји зло (Метафизика: Зло). Неједнакост се види као неправда. Занимљиво, према Ничеу највећа неправда није у непостојању једнаких права, већ у позивању на једнака права. Ипак, људи ову разлику, односно зло, виде као неправду, што ће рећи теже да је исправе. Свака ствар ће тежити увећању своје моћи (како год је видели изван света људске интелигенције), то следи из закона термодинамике, гравитације и сл. Код људи као свесних агената имамо свесну тежњу да се неправда (или „неправда“) исправи увећањем властите моћи. Такође, моћ ће тежити да у свој циљ уплете и друге моћи (односно човек да укључи човека), што нас већ води до треће тачке.
Већ свака тежња ка повећању своје моћи тражи рационализацију, што код других људи води њеној легитимацији (осећају оправданости). Јасно, ако је поступак успешан. Не само то, него ће моћ (човек) предводник укључити слабије моћи да помогну њеном циљу. Ови слабији се идентификују са циљем јачег, те тако се њихова моћ улива у моћ предводника. У сваком случају они легитимизују вољу за моћ онога ко власт обнаша, а закони је легализују.
Сваки поредак ипак се у извесној мери заснива на лажи. Мало је оних који су истину смели да тресну човечанству у лице (Хобс, Макијавели, Ниче). Лаж је да се воља за моћ (првенствено!) усмерава ради добробити широких слојева. Јасно, ако је рационална, она неће ту добробит спречавати, чак ће је помагати – док то не угрожава њене циљеве, односно интересе. Како је мишљење другим мишљењем ограничено (Дефиниција 5, Спиноза), то моћ тежи свом наративном оквиру, што могу бити митови, верске догме или идеологије. Следи да ће мишљење сваког ко одређену моћ следи бити ограничено овим оквиром. У том смислу је и сам језик искварен, друштвени односи су замагљени, чак погрешно мишљење постаје немогуће, што је био идеал моћи, како то Орвел објашњава у својој 1984. (новоговор онемогућава зломисао, она на њему постаје практично немогућа).

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

"Викинг" - пропагандни филм

Рачун за електричну енергију