Теократија Соловљева

Теократија није само један релативно редак (зависи како се гледа) облик људске владавине. Теократија значи владавина Бога. У том смислу под текратијом можемо сматрати комплетну филозофију (како ја ствари посматрам, мада ја своје дело нисам назвао Теократија), или барем тумачење једне од организованих религија, како то ради Соловјев. Сада ћемо дати критички осврт на нека његова виђења.

Сценарио

Соловљев нема никаквих дилема. Бог је љубав. Бог хоће да га створени свет воли. Зато је неопходна слободна воља и посредник. Човек (Адам) је Богоземља. Дакле, комбинација и мост између ово двоје. Како то није довољно (Соловјев није много строг према човечанству, па први пад је за њега више грешка...) касније долази Богочовек. Ту није крај са посредницима, јер посредник је и Црква, "општа Црвка" код њега, "Тело Христово". И кроз Стари завет имамо посреднике. Имамо теократију која је неопходна све док се човек на неки Соловљевов начин не поистовети са Богом. 
Овде имамо више проблема. Пре свега, на врху хијерархије (коју Соловљев зна да истиче) није Бог начелно дат, него конкретан "Бог", који по његовој светој књизи није имао паметнија посла него да проклиње смокву, наређује убиство људи који скупљају гранчице суботом, а био је немоћан пред гвозденим колима. Соловљев прво не помиње, друго оправдава (ако се добро сећам), а треће само помиње не видевши ту ништа спорно. Иначе има много објашњених цитата Библије, више Старог завета.
А шта тек рећи за посреднике, и по Соловљеву само људе. Он наводи несавршености и грешке самих апостола, па опет се кроз Цркву све некако уклапа. То није немогуће, али подсетимо се - Соловљев тражи апсолутну покорност, одустајање од сопственог преиспитивања, и сл... Но то све није везано за неку конкретну, рецимо руску православну, него за већ одавно непостојећу општу Цркву.
Уместо тога, понудићу своје виђење. Нико не зна зашто је појавни свет настао. Бог може да постоји и у Ништавилу. Рећи да му је било досадно је банализација, могуће не нетачна. Било како било, имамо на сцени "материју" чије је припадајуће својство свест. Све што постоји еволуира ка већој свести. Како рече Хелена Петровна Блавацка. Ја имам ту амандман. Не знам тачно како је код теозофа, али лично се слажем са Доријаном Нуајом да колективна еволуција не постоји. Колективно свет духовно назадује. Зато што се многа еволуција претвара у инволуцију, која такође омогућава некакво "постојање". Свеједно, духовна еволуција остаје као могућност... Не као кодификована чињеница, догма...

Историја

За Соловљева оно једино занимљиво је историја која води ка теократском уређењу комплетног човечанства, обећању датом Јеврејима да ће их сви народи благосиљати. Занимљиво да Соловљев оправдава нека библијска места значењем речи "сав" у говорном језику. Ако кажемо да су ту "сви" не мислимо баш на све људе света, него рецимо оне нама познате, па још везане за неку конкретну ствар. Тако, ако у Библији пише да је "изабрани народ" побио све припаднике неког народа који и даље постоји (историјски), па се чак помиње касније у Библији, то није обавезно нетачно. Међутим, што не бисмо ово "сви" тумачили баш тако - сви народи са Јеврејима у контакту, народи Блиског истока. Они до којих је ондашњим Јеврејима било стало, да остваре своје поље неометаног деловања, па су то стављали у пророчанства. 
Дакле, то не мора бити цело човечанство, које и није хришћанско, па Соловљев греши - та библијска пророчанства се (до сада) нису остварила! Наравно, њему су изван јудеохришћанства занимљиви само они пагани за које држи да су утрли пут хришћанству, пре свега грчки филозофи (Бог благосиља морске звери, што би требало да су они), па онда тек понеко на Истоку, јер је критиковао "натуралистичке религије", рецимо Буда... Соловљев мирно каже како постоје полудивљи и дивљи народи који још нису прихватили Христа (а ни Мухамеда, о коме он не мисли лоше). Из ондашњег угла сасвим уобичајено европоцентрично виђење. Но замислимо да неко данас Кинезе назове полудивљим јер још нису спремни за благодети западне демократије. Смешно, зар не.
Много је мање смешно што Соловљев сматра позитивним муслиманско освајање Индије, данас познато као највећи геноцид у историји (можда осамдесет милиона мртвих). Он то и не оправдава, пошто за њега мртви не постоје. Вероватно није ни знао. Али због секташког посматрања које гледа само подложност Јахвеу, нема оправдања.
Има позитивних ствари у Соловљевом теократском виђењу историје. Рецимо, објашњење краљевске, свештеничке и пророчке власти је доста добро. Међутим, смехотресно је његово тумачење историје до Исуса Христа (која ту престаје, шта ли?!) као библијског шестоднева, односно повлачење паралела. Не знам шта је пушио док је то писао... У том симслу је занимљиво и величање женског семена (сиц!), које води до Богородице ваљда од јеврејских краљева. Погледати Еволине и Калајићеве мисли о изворном хришћанству као хтонском, матријархалном култу...

Хијерархија и демократија

За Соловљева је све у Цркви топ-даун, ту нема деморкатије! Апостоли су постављени од Исуса, а даље... Па баш и не знамо. Соловљев хвали достигнућа опште Цркве, прве саборе (до осмог века), и сл. Не даје никакав овоземаљски разумљив начин којим Црква преноси мисију са човека на човека. Католици су му веома блиски, али ипак не мисли на начин избора папе. Зато је недвосмислено критичан према "демократским" покушајима тумачења.
Иако рекло би се конзервативан, Соловљев је ту против већине тадашњих руских конзервативаца (словенофила, које отворено критикује). Његово одбацивање демократије заправо је одбацивање саборности, црквено-народних сабора (на једном је изабрана династија Романов), који сежу дубоко пре хришћанства у аријевску прошлост наших народа... Ова изворна демократија не значи ништа, као ни народно искуство, јер човек је морално и духовно недовољан, како Соловљев каже. Неопходан му је водич, а то је по Соловљеву нека бивша (и будућа?!) Црква, пошто му тадашња нија одговарајућа.
Мој став је да, како рекосмо, ствари еволирају ка свести, то је односи и на људе. Богови су нам дали разум (лепо је неко тако написао, ја бих могао ставити и Бог, филозофски схваћен, непознат), па користимо га! Људи се удружују, ту нема ништа спорно. Истина, не значи да су тиме паметнији, но то и није циљ, него опстанак. Религија помаже кохезију народа, племена, већих група од оних међу којима постоје биолошке везе. Једна од њених кључних функција. Друга је решавање страхова људи, од којих онај везан за биолошку смрт ће барем још дуго постојати...

Два типа ароганције

Соловљев баш тако не говори, али говоре неки други... Човек је, он каже, недовољан. Сам може само да лута, у потрази за истином, уместо да прихвати ону хришћанством дату. Када то уради, потрага престаје, следи спровођење, или како би неки рекли сведочење истине
Ја не волим много вредносне судове. Неки би рекли да сам арогантан, па нека читалац просуди сам. Са једне стране је потрага властитим средствима (то наравно не искључује целокупно људско знање, не правимо се блесави, но искључује догме и неприкосновене ауторитете) докле се може. Као ограничен, а људско мишљење је нужно ограничено ја знам да не могу спознати Бога. (Теоретска могућност би постојала, али то би значило да 'ја' више нисам ја, заправо 'ја' моје више и не постоји). Могу доћи докле дођем, и то може бити подухват, даље не могу ни други...
Са друге стране је "скроман" став по којем неко, будући недовољан, и не трага, него се препушта ономе што му је Библијом дато, а Црквом прежвакано. Но тај скроман сматра да је то апсолутна и непогрешива истина, пази случајно баш "његова" (у 99 одсто случајева прихваћена самом чињеницом да смо се родили у породици припадника те религије). Све остало је небитно, што се види из Соловљевог односа према "дивљима". Овде не улазим у садржину "истине" по којој Бог творац свемира (данас бар имамо неку представу колики је) нема преча посла него да воли човека, као кад би човек волео вирусе. Истина, тај богец није имао паметнија посла него да проклиње смокву...

Екуменизам

Читао сам Соловљева у хрватском преводу, што није небитно јер на почетку се истиче жалосна чињеница да није било превода у послератној Хрватској. А он је имао контакте са бискупом Штросмајером. Много боље односе с католицима, него већина тадашњих Руса. 
Соловљев не фура неки пост-модеран екуменизам, него неки "изворан", у којем има неке логике. По њему католици (et filoque) могу бити само у грешци, заблуди, не и јереси, просто јер их није осудио неки општи хришћански сабор. Критикују се и схватања, која потписних ових редова не дели, о руском народу као богоносцу, па његовом народном искуству (али са универзалним значењем). То и нема много везе са хришћаским богом, као таквим...
Међутим, како то, ако би се рецимо одржао, општехришћански сабор постаје обавезујући?! Кажемо Свети Дух је присутан, па шта!? Исти је (што се мене тиче) присутан свуда, па што неки сабор гностика или телемита не би имао такво значење. Или ајде да се ограничимо на "признате" (од кога, већине? ја Бога нисам чуо по том питању) хришћанске цркве. Православци одрже свој сабор, назову га општим, васељенским (је ли такав недавно био?) и осуде католичку цркву као јерес. Ево решењњњаааа! (викнуо би Радован 3.) Или да дођу католици, шта ако прегласају православне (важећа формула Светог Тројства усвојена је прегласавањем). Како то уопште обавезује протестанте, који не признају уопште црквене саборе, само Библију?!
То ме доводи до онога што рекох када сам установио да је вера у богове логичнија. Свако људско виђење је ограничено, и претварање да смо добили неку Истину неограниченог важења води у комедију, а често нажалост и у трагедију.
Иван Вукадиновић





Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

"Викинг" - пропагандни филм

Рачун за електричну енергију