Метафизика: Слободна воља

Теорема: Слободна воља, у уобичајеном значењу речи, не постоји.
Лема1: Наравно да је неопходно рећи шта значи „уобичајено значење речи“. Ко ужива у теолошким расправама имаће једно значење, а друго неко чије је царство од овога света. Зато сам и одвојио посматрање појма слободне воље на етику и метафизику. У већини случајева ће човек посматрати (нечију) слободну вољу као одговорност, и то не апстрактну и апсолутну (према Богу, Универзуму) него као конкретну одговорност према одређеним људима, заједници и њеним институцијама. Тако испада да је ипак ово правно значење, у ком смислу слободна воља свакако постоји, доминантно.
Ипак, кад би упитали појединца да објасни (нечију) слободну вољу, зашто она постоји, он не би могао без метафизике. У том смислу, поткрало би се једно не баш коректно виђење повезано са Окамовом оштрицом (Аксиом 11), био неко ње свестан или не. Ако већ неко има слободну вољу (одговара за своје поступке) пред људима, помислили би смо да је логично, најједноставније, претпоставити да слободна воља „објективно“ постоји. Међутим, Окамски је био јасан: Ако су сви остали критеријуми једнаки… У доказу ћемо видети да таква једнакост не постоји, односно да претпоставка неке метафизички засноване слободне воље није одржива.

Лема2: Постоји критика детерминизма (негирања слободне воље) како исти обезвређује значење појмова везаних за оно узвишено у (над)човеку. Тако је речено да је Ниче, негирајући слободну вољу, обезвредио и хероја, односно надчовека (Маслаћ). Он није сам заслужан за оно што је постигао, па према томе његов подвиг не заслужује поетски тон, рецимо Ничеовог Заратустре. Има ту нечега, мада не можемо ценити поетске вредности, то је изван опсега ове књиге, а ни по формату не би одговарало…
Оно што можемо рећи је да је Ниче (иако несклон филозофским системима) био онтички структурни реалиста. То значи да је сматрао да ствар „по себи“ не постоји, ствар постоји само у односу према другим стварима. Ниче тако не поставља надчовека некако апстрактно, нити га тако вреднује. Бог је мртав, према томе надчовек не мора да га задиви. Не знам колико је Ниче био доследан (и уопште свестан, да ли је то игде објаснио) ове логичке последице своје филозофије. Можемо једино рећи да он јесте поредио човека са мајмуном, и у том смислу надчовека са човеком, те тако би сви подвизи потоњег могли бити посматрани релативно (Ниче).
Наравно, остаје питање у које нећемо улазити колико је поетски оправдано славити нешто релативно. Такође не улазимо у то на чему Ниче заснива свој детерминизам.
Доказ: Слободна воља (лат. liberum arbitrium) је стање у којем су мисли и понашање неке особе одређени сопственом вољом, а не спољашњим чиниоцима (Вики). Међутим, према Принципу довољног разлога (Аксиом 9, Лајбниц) без довољног разлога не би се могао наћи ниједан тачан исказ без довољног разлога зашто је тако, а не другачије. Ми бисмо могли покушати да „сопствену вољу“ наведено као довољан разлог, насупрот спољашњим чиниоцима. Међутим, шта ако се постави питање који је довољан разлог за сопствену вољу?! Према Аксиому 3 (Спиноза) могли бисмо претпоставити да се сопствена (слободна) воља не може другим појмити, те се тако мора појмити сама собом. Међутим, да ли је сопствена воља супстанца (Дефиниција 6, Спиноза), нешто што се собом поима? Људско мишљење, и тело, су коначни у свом роду, дакле ограничени (мишљење другим мишљењем), према Дефиницији 5 (Спиноза). Само је Бог безграничан и себе дефинише – Дефиниција 7 (Спиноза). Ма шта нам верници и теолози причали, појам слободне воље коси се са претпоставком постојања безграничног (свезнајућег) бића.
Осим тога, према докторској дисертацији Артура Шопенхауера, са темом Лајбницовог принципа довољног разлога, принцип довољног разлога деловања (principium rationis sufficientis agendi), назван такође законом мотивације, каже да свака наша радња има свој разлог, тачније мотив (Петровић). Ми бисмо ту могли претпоставити постојање неког у основи унутрашњег мотива, али како бисмо њега објаснили?!? Да не бисмо нарушили Аксиом 9 (Лајбниц, Петровић) морали бисмо посегнути за истим доказивањем као и у претходном пасусу где смо покушали „сопствену вољу“ собом објаснити. И такво доказивање би ушло у контрадикцију. Према томе, слободна воља, према дефиницији Википедије, противречна је те тако њен појам не може да постоји (Аксиом 1), QED.
Нема сумње да људска бића ипак имају осећај (илузију) слободне воље. „Кад би камен који пада имао свести, он би држао да је његово падање резултат његове слободне воље.” Барух Спиноза. Сада ћемо се позабавити неким начинима на који људи објашњавају (своју) слободну вољу.
„Ја могу да подигнем или не своју руку.“ Ово би требало да је пример независне одлуке и деловања појединца, иначе доста баналан. Међутим, нема разлога да се на исти не примени оно што Шопенхауер назива закон мотивације. Не можемо тврдити да је неко подигао (или не) руку потпуно независно од неког мотива, макар нам он био непознат. Такав мотив може бити безначајан, као што је и само дело (осим ако нам од подизања руке не зависи живот, или је реч о неком битном гласању – у том случају биће да би нам мотиви за дизање или не дотичне руке били поприлично познати). Према Либетовом експерименту потенцијал за наведено подизање руке постоји у нервном систему човека 300 милисекунди пре него што се радња изврши. Мада је он сам навео да постоји могућност вета на ову одлуку нашег мозга, остаје питање зашто би неко зауставио руку (мотив, можда да докаже да има слободну вољу, дакле спољашњи). Такође, заустављање руке не би ишло независно од нервног система човека.
„Бог је људима дао слободну вољу, јер није хтео да га воле роботи.“ Како патетичан антропоморфизам! Још нешто о њему речено је у леми одељка Метафизика: Зло. Понављамо да је према Дефиницији 5 човек ограничен, такво је његово мишљење, док је Бог неограничен, према Дефиницији 7, његови атрибути су бесконачни. Како може ограничено биће уопште процењивати мотиве неограниченог?! При томе би Бог био пред избором да трајно суспендује своје свезнање и свемоћ, или да суспендује логичке принципе, рецимо Принцип довољног разлога, те тако начини округли квадрат. Да ли то Бог уопште може? Питање не баш много смислено, као и оно може ли створити камен који сам не може подићи… Озбиљно схваћени (теолошки) атрибути Бога тако су у противречју са емотивном причом коју нам прича Црква, „тело Његово“. 
Мало теже је питање има ли Бог слободну вољу!? Слободна воља је неодвојива од доношења одлука, а доношење одлука има смисла само код временски ограничених бића. Како су Божији атрибути бесконачни, наравно Дефиниција 7 (Спиноза), нема разлога да уопште помислимо да је Бог ограничен временом (и простором). Будући неограничен, Бог не доноси одлуке, он једноставно Јесте! У том смислу је појам слободне воље, као уосталом и појам интелигенције и разума, за Бога једноставно непримењив. 
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

"Викинг" - пропагандни филм

Рачун за електричну енергију