Метафизика: Ђаво

Теорема: Ђаво не постоји.
Лема1: Видећемо у доказу зашто је појам ђавола противречан, па се може рећи да не постоји. Међутим, представа ђавола је итекако постојала у одређеним културама, стога је постојао и појам с њом повезан, само што тај појам није исти онај који нам сервира савремена теологија (види Аксиом 1).
Ђаво иначе није појам који се везује за све религије, већ само за монотеистичке религије Објаве, односно аврамске. У политеизму, рецимо индијском, итекако постоје демони, који су класа интелигентних бића, но њих не треба посматрати као апсолутно зло (како рецимо јудеохришћанство гледа на ђавола). Такође, Ахриман из персијске религије зороастризма је у много чему утицао на библијског ђавола, али се он дефинише другачије, као независан лик (зло је независан принцип, који може да постоји независно од добра). Ђаво, како га је дефинисао Његош (мој омиљени владика) у делу Луча микрокозма, близак је томе, што је за хришћанство хетеродоксно (јеретичко) становиште.
Занимљива је сама еволуција ђавола кроз Библију, те утицаји каснијих теолошких тумачења. Ђаво се, рецимо, уопште не помиње у Постању, то да је он наговорио Еву на оно са јабуком је касније тумачење (као што су хришћани тумачили множину у Постању као Свето тројство). Реч „сатан“ у почетку се користи у значењу непријатељ, што и јесте њено значење. Рецимо, кад се Давид одметне од тадашњег краља Израела, он долази код Филистејаца и жели да се бори на њиховој страни, али они га одбијају да не би постао њихов сатан.
Врхунац приказа старозаветне фигуре ђавола је у Књизи о Јову, где се иначе у Библији највише помиње божанска свемоћ. Последично, ђаво ту ради ако не по налогу, онда по допуштењу Бога. Преокрет је у Новом завету. Према К.Г. Јунгу (Аион) Исус Христос (као бог) је толико једнострано добар, да ђаво мора да преузме зло искључиво као своју улогу. Јер зло мора да постоји из разлога који су наведени у претходном одељку (Метафизика: Зло). Старозаветни бог је, међутим, итекако знао и за зло – види Исаија
Да се не би отишло у другу крајност, а то је дуализам, теолози су били склони да минимализују улога зла на случајност, неспоразум. Неспоразум би био настојање Луцифера (Светлоноше)  да својом светлошћу засени Бога, што би га водило у побуну, пад и даље све до ништавила. Далеко оде тај неспоразум…
Лема2: Видели смо већ (Метафизика: Владавина разума) да је вера у партикуларног бога коме је дат општи карактер (монотеизам) довела до више смрти него све политеистичке религије. Сада ћемо видети да није баш вера у једног Бога била по себи толико опасна, колико веровање да постоји ђаво и они који шурују са њим (истини за вољу, те ствари је некад тешко разграничити). Ако сам Бог учини да „отврдне срце фараону“ (Излазак), онда нема апсолутне одговорности, чак и у односу на Бога (Етика: Слободна воља). Последица тога биће „Не гади се Мисирца, јер био си гост у земљи његовој“ (Судије). Другим речима, Египћани (Мисирци) не заслужују вечну мржњу, јер свемоћни Бог је одредио њихове поступке, и докле ће мржња да траје. Сасвим би другачије било да су Египћани имали „потписани уговор са ђаволом“, дело њихове слободне воље, за шта су (иронично!) хришћани као духовна чеда јудаизма оптуживали саме Јевреје…
Наравно да „ђаво“ на неки начин постоји у оквиру владавине разума. Идеолошки схваћен разум ће се, последично, испољавати кроз идеологије (поменути су либерализам, комунизам и нацизам). Све ове идеологије имале су архинепријатеља. Жртве су настајале као последица грешака почињених у име „научно схваћеног прогреса“ (бог религије Разума), или у прогонима непријатеља (класе, расе, демократије, Разума) који су оптужени за сва зла света, или за неостваривање одређених утопија. Тешко је рећи шта је нумерички однело већи број живота, но само су ови прогони сатана (непријатеља) били директан злочин.
Доказ: Теологија дефинише ђавола као биће које је својим падом постала потпуна супротност богу Библије, те тако биће потпуне негације. Према Спинози  ако је ђаво „једном заувек“ супротстављен Богу, и нема ништа од Бога, он је идентичан са Ништавилом. Међутим, како дуговечност ствари зависи од перфекције и суштине и божанствености које ствари поседују, како онда ђаво који не поседује ништа од тога може уопште постојати?!
Према датој теолошкој дефиницији ђаво није узрок сама себе (то би био дуализам), његова бит не укључује опстанак (Дефиниција 4, Спиноза). Према томе, ђаво би морао да се појми нечим другим (Аксиом 3, Спиноза) или да има одређени спољни узрок свог постојања (Аксиом 4, Спиноза). Тај узрок би могао бити само Бог као „прва супстанција“ (Дефиниција 6, Декарт); односно ђаво би се могао спознати само преко Бога (Аксиом 5, Спиноза). Тако закључујемо да ђаво ипак поседује божанску суштину, што је контрадикторно ставу да је то биће потпуне негације (Бога), односно контрадикторно теолошкој дефиницији ђавола.
Много краће би се исто могло доказати тиме да се ђаво дефинише као биће непостојања, а непостојање не постоји. Према Дијалектика: Постојање не следи да предмет разговора постоји, ако је његов појам противречан (што смо видели важи за ђавола). Међутим, о ђаволу се итекако „разговарало“ што је у историјској пракси могло имати за последицу крсташке ратове против јеретика (дуалиста, а у српским земљама двовераца названих богумили), спаљивање вештица и остале благодети „Божије љубави“. Како је до тога дошло?
То је зато што, ако гледамо историјски развој (кроз замишљену хронологију или упоредни развој религија) ђаво би се могао дефинисати као непријатељ конкретног бога Јахве.  Грешка је монотеизма (Метафизика: Богови) што једном партикуларном садржају (богу), ограниченој људској представи, даје универзални, чак апсолутни карактер. Са друге стране, Црква је хтела да избегне независно постојање ђавола, зла, односно дуализам. Само Бог независно постоји, и то је она теологија коју је Спиноза озбиљно схватио (и став који сам, најзад, и ја прихватио). Како би објаснили зло на начин који је задовољавао њихов морализам, али не и логику (логику задовољава претходни одељак Метафизика: Зло), људи Цркве пронашли су да је постојање ђавола – непостојање. Прогони оних који су „шуровали са ђаволом“ свеједно су сасвим реално постојали.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

"Викинг" - пропагандни филм

Рачун за електричну енергију