Метафизика: Владавина разума

Теорема: Веровање у Бога или богове консистентније је од веровања у владавину разума.
Објективан разум, идеалан разум, свакако није људски разум. (Нуај)

Лема: „Заиста би се могло рећи да – што је једна концепција ограниченија – на њу се више гледа као на стриктно рационалну; уосталом, довољно је познато да су, почев од „енциклопедиста“ 18. века, најогорченији порицатељи сваке натчулне реалности посебно волели да било којим поводом призивају разум и да се прогласе рационалистима... Рационализам се у свим својим облицима битно дефинише веровањем у надмоћ разума, објављеног као права догма, која подразумева порицање свега што је надиндивидуалне категорије, посебно чисте интелектуалне интуиције, што за собом логично повлачи искључивање сваке праве метафизичке спознаје; последица овог порицања је, у једној другој категорији, такође одбацивање сваког духовног ауторитета, будући да је његов узор нужно надљудски... Већ сада можемо приметити колико је овај рационализам у складу са савременом тежњом ка поједностављивању; ово поједностављивање, које, природно, увек представља последицу свођења ствари на њихове најинфериорније елементе, потврђује се пре свега поништавањем читаве надиндивидуалне области.“ Рене Генон
Овде је доста тога речено о тзв. Демону рационализма (Нуај). Уочимо ограниченост концепција, што је нешто чиме ћемо се позабавити у доказу. Коментарисаћу укратко порицање „чисте индивидуалне интуиције“. Већ сам се у леми Дијалектика: Принцип осврнуо на то да су данашњи „рационалисти“ заправо емпиристи (и то недоследни!), ако се има у виду она филозофска подела из времена барока. Генон је дао своју дефиницију, што је поштено, и нема замерки ако не желимо спречити неправду која се чини великанима европског рационализма, као што су Лајбниц и Спиноза. А оно по чему се овај рационализам разликовао од данашњег, (пост)модерног, управо је а приори метафизичка спознаја, разум који се базира на надљудском ауторитету. Такође први рационалисти не само да су дедуктивни метод стављали испред индуктивног (емпиријског), него су интуицију стављали испред уобичајеног закључивања разумом. То је, уосталом, нужно јер дедуктивни метод се заснива на аксиомима до којих се није дошло дедуктивним путем, а до оних најопштијих се не може доћи ни индуктивним методом (Логички проблем индукције, Петровић). Спиноза недвосмислено ставља на прво место сазнања добијена интуицијом (што је згодно подсетити модерне атеисте када га својатају). Најпознатије Декартово дело, и прво дело филозофског рационализма зове се Медитације.
Доказ: Из Дефиниције 5 (Спиноза) следи да је мишљење ограничено другим мишљењем. Према томе, сваки људски став, научно доказана теорема, ограничена је нечим надређеним. Онда би се морала (претежно индуктивним путем, дакле емпиријски, мерењем) доказати „надређена“ теорема и тако ad infinitum. Према томе, разумне спознаје су нужно ограничене и не могу бити апсолутно мерило спознаје света, па ни владавине над истим. 
Из Аксиома 2 (Спиноза) следи да је људски разум у себи или нечем другом. Да је он у себи, онда не би био ничим ограничен (осим самим собом), што видели смо у претходном пасусу не следи. Ако је људски разум у нечем другом, то може бити једино надљудски разум. Из Аксиома 3 (Спиноза) следи да ако се људски разум не може другим појмити, не може се појмити ни сам собом. Међутим, људски разум (појединачни) не може себе појмити као необјективан у том смислу, што следи из његове ограничености колико и из мотивација;  мотивације ограничавају према Принципу довољног разлога, Аксиом 9 (Лајбниц, Петровић). Разум једног човека не би могао појмити разум другог чак и ако би му „чињенично“ (телепатија?) био доступан, што следи из свега до сада реченог. Наравно, овде имамо и спознајни проблем, јер мисли можемо анализирати тек пошто су вербализацијом артикулисане (и тако ограничене), о чему сам писао у Дијалектика: Комуникација.
Поставља се питање да ли је могући неки „објективан разум“, какав би људи конструисали на основу правила око којих су се сами договорили. Да није тако следи из Геделове прве теореме о непотпуности (Аксиом 10). Ако теорија која је способна да изрази елементарну аритметику (веома апстрактан ниво људске мисли) не може бити истовремено конзистентна и потпуна, како се тако нешто може очекивати разума који би требало да испрати „објективну реалност“ са свим својим спознајним проблемима, који се појављују код било чега у животу конкретног!?
Због свега тога објективан разум никако не може бити људски разум, QED. Људски разум чак није „томе намењен“, с обзиром да се развија искључиво као средство преживљавања и преношења властитих гена, а касније и својих конструкција, које најуопштеније називамо „друштво“. Наравно да су ове конструкције итекако ограничене, а идеја о владавини разума, речена она експлицитно или не, и долази од једне такве настале у 18. веку.
Остаје још питање по чему је вера у Бога (апстрактног као на Истоку, и код неких западних филозофа; или личног и партикуларног „Бога“ као на религијском Западу) консистентнија од описане вере у владавину разума?! И овде имамо ограничену спознају (а људска не може бити другачија) којој дајемо апсолутну вредност (Метафизика: Богови). Међутим, доживљавали ми Бога апстрактно (безлично) или лично, ма колико чврсто веровали, ми не тврдимо да га у потпуности знамо. То је оно „чудни су путеви Господњи“ с којима се често спрдају атеисти (изјава доста често јесте злоупотребљавана, али само када се хтело нешто конкретно у потпуности објаснити апстрактним, тј. Богом, па се упало у логичке или чињеничне потешкоће). Дакле вера никада није знање, мада се вулгаризацијом којој су склони нововерци протестантске провенијенције то жели тако представити. Међутим, Разум (пишу ли га тако, фалусно уздигнуто?) данашњих (пост)модерних рационалиста („скептика“, „хуманиста“, секулариста, сцијентиста – дакле неоатеиста) управо се жели представити као нешто што се може у потпуности (научним методом) објаснити. Ту је велики спор са мистеријанцима (који су често и сами атеисти или агностици), који мисле да сам начин мишљења (свест) неће никада, или бар не скоро, бити у потпуности познат науци. Познати мистеријанци су Ноам Чомски и сер Роџер Пенроуз. Дакле, вера у Бога мање заварава човека него вера у Разум, јер ипак прихвата чињеницу да не можемо све знати, нити разумети. 
У претходном одељку избегао сам да кажем да је нешто боље од другога (тиме што је консистентније). Овде већ долазим у такво искушење, али даћу чињенице, па читалац нека сам просуди шта је боље. Мање људи је страдало тако што су принети на жртву боговима, или кроз некакве облике ондашњег прогањања, него што их је страдало у име вере у једног „Бога“. Мање људи је страдало у прогонима јеретика, пагана или међусобним ратовима монотеистичких религија него што их је страдало у име примене решења до којих се дошло описаним рационалистичким путем.
То је несумњиво чињеница у Европи, а највероватније и на целој Земљиној кугли. Чињеница која вероватно остаје и кад се сагледава у релативним бројкама (у односу на укупни број становника). Мада је подложна расправама, јер ратови се често правдају и неким од наведених принципа (богови, Бог, идеологија), а да им је циљ проста материјална корист. Ипак, понекад је могуће доказати да би рат био у разарањима и убијањима мањи, а у објављеним мотивима поштенији, да је објашњаван само жељом за пљачком и хегемонијом. Нема сумње да је „Бог“, посебно кад је појачан ђаволом (види Метафизика: Ђаво) јак генератор мржње. Показало се да су идеологије још јачи генератор, посебно у претходном веку.
И ту долазимо до онога што је актуелно! Нема никакве сумње да су страдања двадесетог века, посебно од Другог светског рата па надаље у много већој мери изазвана идеолошким него верским сукобима. А ваљда је битније оно што нам се сада (још увек!) догађа од онога што је некада било. Либерализам, комунизам и нацизам су само до екстрема доведени идеали Француске револуције, дакле идеје владавине разума из 18. века. Либерализам, комунизам и нацизам су последице слободе – једнакости – братства, респективно (Нуај). Либерализам и даље односи људске животе, у много већој мери него што то ради (једини преостали) исламски тероризам. Уосталом, без „либералне Империје“ америчке не би било ни Ал Каиде, ни Изиса.
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

"Викинг" - пропагандни филм

Рачун за електричну енергију