Хелиополис

Очекивање: Својевремено сам читао Калајићеву Мапу (анти)утопија. Ту је он објаснио да ми што зовемо антиутопија заправо је дистопија, како то зову Англосаксонци. Рецимо Замјатинов Ми, Орвелова 1984, Хакслијев Врли нови свет. Ту имаш малог човека који хоће да га оставе на миру, али систем га редовно меље. Јер што рече Драгош "Увек се добија мање од онога што се жели."
Поменуо је он и по њему праве антиутопије. Оне који дају супротан систем од утопије која постаје закономерно своја супротност, као у наведеним делима. Нажалост, тада ниједно од наведених неколико дела нисам прочитао. 
За Ормесонову Славу Империје ми је чак драго што бар тад нисам читао, за Свет Агарте ми је доста била само идеја, остало би било исувише. Имао сам Хесеову Игру стаклених перли, па реко да причитам, то ми је користило за систем школства у Свету Агарте... а некима је пример дела написаног да буде нечитљиво.
И тако, најзад набавим Јингеров Хелиополис. Нека корист од фејса да сазнам ђе има - Службени гласник. Занимљивије да је јефтиније него што сам набавио "Света Русија против Хазарије", која може да буде само пример како не треба писати књигу...

Рећи да аутор даје делу свој печат је нешто као откривање рупе на саксији. Ипак, то некад важи више, некад мање. Чини ми се да је Ернст Јингер уложио макар известан труд да креира свет који ће бити достојан његових идеала. Његов живот потврђује, такође фразу, да стварност може бити занимљивија од фикције (често и фантастике). Не малу вредност тако имају његови записи из Великог рата - Ватра и крв, но такође и његови дневници. 
Али за шта ставити главу на пањ?! Наравно, рат за своју земљу, била она "у праву" или не, не долази у питање. Уосталом, ако ћемо по Клаузевицу рат се увек води јер другим средствима није могло. Ако је неопходно - завера, у чему је Јингер учествовао у Другом светском рату. Но постоји ли нешто више?!? Идеју националсоцијализма је Јингер прво подржао, па јавно критиковао, што је било дозвољено националним величинама (барем да не попију метак због тога). Да ли је могућа идеја која би била изнад идеологије, што НС јасно није био? Идеја Империје, светог царства. Роман Хелиополис се бави баш тиме.
Хелиополис није роман који се брзо чита. То посебно важи за прво поглавље које има успорен, укронијски (ванвремени тон). Ту ћемо наћи опис идиличног (без ироније) живота људи у претехнолошкој култури (али такође оно што би је могло збрисати - фонофори и аерјонизатори), но такође и описе истраживача кратера на некој планети без атмосфере. Овде се упознајемо са именима места или народа (?!) који су нам у овом свету познати, а тамо значе нешто десето - Астурија, Мауританци... 

Посебно је занимљив израз иза Хесперида који нам делује као да означава било шта непознато (али спознатљиво кроз авантуру истраживања). Прво ми се учинило да израз означава друге светове, до којих се стиже из космичких лука, но он касније означава Земљу замкова и много шта друго... На овом свету врт Хесперида је био код Гибралтара, па све иза јесте било не само terra incognita него и забрањена област за пловидбу. Баш ништа у овом роману не указује на једну такву тривијалну географску одредницу. Међутим, указује на оно што је баш било значење за Грка - места која нису макар за обичне људе...
Цео први део романа има тај лагани ток упознавања, али не потпуног јер нема јасних дефиниција, политичке структуре Хелиополиса, но много више идеала којима стреми табор нашег протагонисте. Имамо низ титула или позиција које се помињу без имена оних који их обнашају. Регент, Проконзул, Намесник (но такође и шеф, малим почетним словом, то је генерал непосредно надређен главном јунаку који се зове Луције де Гер). Вратимо се титулама које означавају неку привременост. Регент није краљ, проконзул није конзул, намесник није председник. Тако као да се жели рећи да ниједна од страна није постигла свој идеал, и то не само због међусобног сукоба, који иначе није отворен. Мада се томе приближава.

А онда се ствари убрзавају. Као и у познатој нам историји, средство за то је атентат. Убијен је месер Гранде (такође титула), десна рука Намесника који иначе води полицију, штампу и паравојне јединице и веома је популаран у народу. Како га је убио Парс, сместа креће погром истих (иако Намесник прима њихове старе представнике). Јасно је да су овде Парси уместо Јевреја, то је чак отворено речено. С обзиром да је дело написано 1949. у Немачкој, површно би се могло рећи да је Јингер подлегао притиску денацификације, унео политички коректан елемент. Међутим, Парсе не прогоне у име некакве националне идеје, шовинизма или расизма. Они јесу сумњиви као другачији, малобројни и утицајни, то да. Међутим, у свету Хелиополиса, видећемо глобалне државе, нема ни помена нацији. Јингер је такође јасан да они треба да буду одстрањени као различити, што би одговарало Намесниковом циљу да све нивелише. Дакле, циљ владавине Разума, који је на различите начине креирао програм утопистичких идеологија познатог нам света - нацизма, но такође и комунизма и либерализма.
Какав је уосталом Намесник, већ нам је јасно негативац у овој причи? Реч је о дебелом
хедонисти, некада лепом, на чијем су радном столу кафа и колачи, док му је у руци томпус, а на образу младеж. Тешко да је Јингер тада мислио на нашег сатрапа Валтера Вајса, који је тек почињао своју власт. Али опис је тако извукао неке генералне црте оваквих популарних диктатора (али без карикатуре), тако да је универзално примењив. То би могао бити и Иди Дада Амин, па и сада актуелни Ким. 
Насупрот њему имао аристократског Проконзула, на чијем радном столу је цвеће. Ни ово није карикатура, из контекста романа то је јасно. Ни овај табор није савршен, Де Гер неће бити одушевљен сусретом са Пиротехничаром (класични милитариста), али је то ипак много боље него на институту за неурохемију у надлежности Намесника. 
Хелиполис није "класичан" научнофантастичан роман - уосталом, ако такав постоји тешко да је добар. Није ни представљање археофутуризма у стилу Гијома Фаја. Сви становници Хелиополиса имају пун приступ технологији (иза Хесперида наравно може бити другачије), мада она није сама себи сврха. Воли се класично. Има ту доста смисла. Узмимо, на пример, све предности модерних (актуелних) комуникационих технологија, које се наравно не користе у пуној мери. Човек који не мора да путује до радног места има више времена да се посвети ономе што сматра лепим, такође мање оптерећује инфраструктуру града који тако може више бити полис. Међутим, у Хелиополису постоје фабрике, помињу се. Живот "малог човека" није овде много описиван, не би ни чучало, но јасно нам је да тај град није Мегалополис у познатом нам (пост)модерном значењу.
Погледајмо сада два несумњиво технолошка артефакта које смо поменули - фонофор и аерјонизатор. Фонофор је сасвим прецизна антиципација данашњег смартфона, ради све што и овај. Неке ствари код фонофора, које код нас нису тако уочљиве, технолошки су могуће, мада нам нису много познате - рецимо хијерархијска разлика при употреби истог. Дакле, фонофор је мини рачунар са свим подацима које овај даје, плус мобилни телефон. Такође, Јингер сасвим јасно излаже његову "тамну страну" - Уосталом, та ствар има и једну техничку ману: када користите апарат, свеједно да ли говорите или слушате, ви сте "упецани". Место на којем се налазите може се тачно одредити. То је драгоцено за полицију. (Дакле опис мобилних, тачније смартфона, много, много пре Звезданих стаза где се тај концепт као први пут појавио...)
О аерјонизатору се нема много тога рећи. Реч је о апарату који би одговарао преносном клима уређају, који такође прочишћава ваздух, пушта музику, оплемењује атмосферу
Најзад, у другом делу романа сазнајемо нешто више о економији и друштвеном уређењу града за чију се душу боре. Економија се заснива на двојном валутном систему. Једно је, наравно, злато које даје покриће валуте. Друго је занимљивије. Енергија као валута. Оно што покреће транспорт и фабрике и много шта друго. Заснива се на бежичном преносу енергије, о чему је говорио Никола Тесла. Енергану је раније држао Намесник, па је преузео Проконзул који је ипак јача страна у конфликту (такође и страна која обуздава себе).
Но без премца је наравно онај ко има краљевску власт - Регент. За себе је задржао само плаву боју, стратешко наоружање и свемирске крстарице. Прво је јасно симбол, друго представља нешто много фатално, јер видесмо којим оружјима, зрацима смрти, располажу Намесник и Проконзул. Регент је дошао на власт после несумњиво светског рата који је описан као време Великих ватрених удара. (Рат се завршио поморском (!) битком код Малог и Великог Сирта). Најзад, само Регент има приступ ономе што је ван планете Земље, он је на тај начин небески.
Заплет и расплет романа нису нешто посебно, мада одговарају савршено сврси дела. Луције де Гер из личних разлога везаних за породицу Парса компромитује целу акцију уперену против Намесника, и наравно самог себе. Он је самац, али ти лични разлози прерастају у емотивну (и интелектуалну!) везу. Службу код Проконзула свеједно губи, а не може назад у Земљу замкова. Намесник му дискретно нуди да пређе у његов табор, али за њега и његову драгу једини логичан пут се отвара - онај у небо уз Регента са којим ће се вратити. Када човечанство сазри за право светско царство.
На крају имамо једини временски оквир који нам је дат - четврт века од краја планетарног рата и још толико док Регент не преузме ствари у своје руке, чиме ће окончати зађевице Намесника, Проконзула, Мауританаца (описани као ред хладних научника)... Хелиополис је свакако дело антиутопије, како је Драгош Калајић описао тај поджанр. Овакво штиво је рупа у образовању сваког несавременог (како би рекао Ниче), ако га још није прочитао. Дакле нешто што је и мени отворило понеку перспективу. Јер ту се наслућује она Велика Политика, о којој је поменути Фрифрих говорио. Она чија величина није у статистици, него личном, конкретном, људском... а опет далеко од "малог човека", јер мали су само они који прихватају да таквим буду.
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Russellova hipoteza - svijet nastao prije pet minuta