Чајкановићева реконструкција српске религије

Чајкановић се с разлогом сматра оцем наше историје религије. Није без значаја то што је он био филолог, који је имао већ запажене радове у превођењу и проучавању класичних старина, када се заинтересовао за веру наших старих. Насупрот варљивим "историјским изворима" (што је посебно проблем код нас јер су арогантни Ромеји - Грци практично све погрешно бележили, за разлику од католика који су се трудили да бар верно пренесу "бесмислице" у које су веровали они које су покрстили) Чајкановић је пронашао краљевски пут за проучавање старе српске религије. Овај пут води кроз проучавање пре свега народног стваралаштва - јуначких песама, прича или изрека, такође обичаја ("пазноверица") који су преживели у облику сличном старом, упркос христијанизацији. Чајкановићев је аксиом да се обичаји тешко мењају, посебно они погребни, код њега најзначајнији
Други пут којим води његово проучавање старе вере је проналажење елемената код вере сличних народа (Индоевропљана), па и оних који нису толико слични (Семити). За очекивати је да су и наши стари у слично веровали, што нам посебно говоре она веровања која нам изгледају веома старо, као да су постојала у "индогерманској заједници". Германски Водан тако постаје сличан древном врховом богу у Срба, видећемо о коме је реч... Занимљиво је да Чајкановић веома ретко помиње топониме, који су код савременијих проучаваоца (рецимо Сретен Петровић Српска митологија) такође вредан путоказ. То је зато што Чајкановић проучава наше обичаје и веровања, он ретко даје имена богова, заправо права имена су по њему изгубљена (држана су у тајности да их не би сазнао непријатељ), те данас знамо само њихове надимке, имена добијена по функцијама (он користи стручни израз за то). Дабог (или Дагон, рекао би Никола Димитријевић) је такво име врховног српског бога. (Слично је важило и за звери, по Чајкановићу је медвед деминутив, право име те животиње је заборављено).
Иако практично пионир у проучавању српске вере на тај начин, Чајкановић је користио бројне изворе. За упоредну религију стране, такође годишњаке нашег етнолошког друштва, а именом Караџића (даје и његова тумачења са којима се обично не слаже) и Ћоровића (сада познатог по Историји Срба које је пре неколико година била "хит", иначе човека који је стварно много тога написао). Стил излагања је такав да прво даје друга тумачења (ако их има), полемише са њима (никада не прелазећи границу пристојности и непоштовања оних које иначе поштује), па онда као да каже - е овако је било. Што се потписника ових редова тиче врхунац таквог тумачења је објашњавању Црнобога - баш зато што је данас скоро па општеприхваћено мишљење како тај бог "није постојао", него је каснији артефакт настао под утицајем хришћана, а можда и персијског дуализма. 
Бројне су теме проучавања Чајкановића, које се могу наћи у књизи Из српске религије, митологије и фолклора (EVRO GIUNTI) на овом блогу сам пренео Душа код старих Срба и Крст као идол код старих Срба. Насупрот ставова неких (који су могуће од некуд преписани...) да Срби нису имали идоле, чак ни митологију, Чајкановић доказује супротно! Мада и он користи изразе као што је "примитиван", уз можда једва приметан отклон да је то примитивно ипак било функционално. Такав начин изражавања тада је био чест (види Фрејзер Златна грана), мада чак ни Чајкановић нема права да такве квалификације износи после Великог рата (у којем је учествовао) када се показала европска цивилизација. Можемо рећи да су такве речи ипак последица инерције јер и Веселин Чајкановић је образован на рационалистичкој култури модерне
Најзначајније у његовом опусу је дело О врховном богу у старој српској религији, дато у саставу поменуте књиге. Рад је објављен 1941, пред нови рат и пред крај Чајкановићевог стваралаштва. Функцију врховног бога према Чајкановићу преузели су хришћански свеци - пре свега Свети Сава (мање Свети Никола), што се може видети из бројних народних прича о овом утемељитељу источног хришћанства (од 18. века познато као православље, такође "светосавље") у Срба. Део одлика старог бога пребачен је на ђавола (који у народним причама није тако црн). Како је то било хтонско божанство, бог подземног света, цркви није био проблем да тако нешто уради. (Поступак који је иначе чест, а дешава се понекад и у модерним временима. Ако сам нешто стварно замерио проф. Толкину, то је његово располућивање Одина на сасвим доброг Гандалфа и сасвим злог Саурона). 
Па какво је божанство српски Дабог? Он спада у хтонска божанства, за чије култове сам више пута (и недавно) рекао да не могу бити оцењени као сасвим лоши. Као такав Дабог је дародавац (даје жетву, обиље), такође и водич душа умрлих (психопомп). Бог представља такође митског претка, првог који је умро, слично индијском Мануу. Дабог (Дажбог, Дајбог) је његово описно име, како смо рекли, често код Срба, док је код западних Словена могао имати име Чернобог (Црнобог). У причама се појављује и као цар Тројан. Црна боја означава подземни свет (а не неко онтолошко зло), отуд у народним причама и песмама помињање "црног Арапина" који заправо представља далеко сећање на бога кога је Црква оцрнила. (Да, ово је већ игра речима)
Чајкановић у принципу одбија хришћанско порекло наших божанстава, веровања или обичаја. Што не значи да не постоји interpretatio christiana, која је утицала данашњи фолклор и народна "сујеверја". Ипак, Чајкановић полемише са онима који порекло одређених веровања налазе у хришћанству, персијском дуализму, римској религији (што је тада изгледа било често мишљење)... Она могу бити старија од српског народа (ништа не говори да је Чајкановић био "аутохтониста"), што ће рећи да ако им доказује старост онда воде порекло из "постојбине Словена" или из још раније заједнице Индоевропљана (у ком случају еквивалент имамо рецимо код Германаца). 
Чајкановић је био хришћанин и у свом раном раду је држао предавања о значају проучавања Библије. Његов став је да Срби никада нису потпуно христијанизовани, те да су верска виђења нашег народа "сујеверје", такође и утилитарна, do ut des. У неком етичком смислу то је по њему "ниже". Чајкановић је рекао да остаје питање да ли је пуна христијанизација Срба уопште могућа (и каква би она била). Спремао је дело о томе, али ако је нешто написао, то је изгубљено. С обзиром да је био декан филозофског факултета, и ту бисмо могли очекивати велику дубину, сложили се с његовим закључцима или не.
Иван Вукадиновић

Коментари

  1. Молила бих администратора да ми да право да користим неки материјал из ових блогова за роман који пишем. Свакако бих навела изворе. Радња романа је у прапостојбини у доба старих Словена. Роман није историјски али користим разну литературу о животу, обичајима и веровањима старих Словена. Правих историјских података иначе има јако мало, барем мени није познато. vesned22@gmail.com

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Наравно да може, хвала на интересовању!

      Избриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Russellova hipoteza - svijet nastao prije pet minuta