Крст као идол код старих Срба

Ако се под идолима замишљају уметнички, антропоморфни кипови, онда се може рећи да их стари Срби нису имали, онако исто као што их у најстарије време нису имали ни Римљани ни Германци. Међутим, Срби су свакако имали signa, фетише од камена, евентуално од печене земље, или можда најчешће од дрвета. Како су ти фетиши изгледали добиће се приближна слика ако се упореде са фетишима других примитивних народа. Де Фисер наводи много типова за идоле код данашњих некултурних народа из свих крајева света. Форма тих идола сасвим је примитивна: то су груби пањеви или коље, или камење које је врло мало дотерано или обојено. Код савршенијих егземплара  може се приметити тежња да се на неки начин маркирају глава или руке. Специјално, говорио је Де Фисер о таквим примитивним идолима код Грка, и навео много примера: известан идол Атене Паладе у Атини, Церерин у Елеузини, Херин на Самосу, Дионисов "по селима", и многи други, били су у ствари коље, груби пањеви и ништа више. Нарочито су били интересантни старински идоли, звани παππάδες, на којима су биле само мало наговештене руке, а ногу уопште нису имали. Овакви су морали изгледати идоли у германској и словенској старини. Врло је важно да и у германским и словенским језицима често једна иста реч значи идол и колац, пањ. Реч ass, у старом скандинавском, значи и греда, дирек и аз, тј. бог; реч соха у српском значи колац, батина, а у чешком статуа, фигура; реч балван у српском, руском и пољском значи и греда, дирек, и идол.
Да су старински српски идоли били сасвим примитивни и груби - мање или више стилизовани "балвани" - о томе, с обзиром на сигурне аналогије у (Телора) и Де Фисера, не може бити ни сумње. Питање је сада да ли би се о њима могло рећи и нешто више. 
Ја мислим да имамо један символ, један фетиш, у коме је продужио да живи старински идол. То је крст - не онај званични, црквени, него популарни, простонародни српски крст, какав се виђа по српским кућама поред иконе, у средини насеља или по пољима. Данас се зна врло добро да је крст символ који је старији од хришћанства - треба се само сетити јеврејског алеф (старија форма Х), мисирског Хорусовог ока (идеограм за живот), индијске свастике, Торовог чекића и, најзад, убедљивих слика. И стари Срби су знали за тај знак још пре но што су примили хришћанство. И сам епитет "частан", који тако често долази уз реч крст, значи ли можда да су Срби знали раније за другу врсту крстова, и онда су са тим епитетом обележени само званични, хришћански крстови? Малочас је поменуто да често, код примитивног човека, постоји тежња да се првобитном балвану, који има да представља антропоморфно божанство, додају руке, како би се што више приближио људском облику. Балван или колац, кад му се додају руке, наличи мање или више на крст; и да најгрубља људска фигура, кад је подиже примитиван човек, доиста мора показивати контуре крста, лепо се види на страшилима, која се постављају по усевима и виноградима.
Веселин Чајкановић
Из српске религије, митологије и фолклора

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Russellova hipoteza - svijet nastao prije pet minuta