Предговор другом издању

Објављена је ver 2.0 филозофског дела СВЕТ - Познавање Природе и "друштва"
Неколико ствари везано је за ово моје дело. То је први не-роман који сам написао, такође и прво дело које се нашло (прво) на интернету. Друга наведена чињеница омогућила је много лакши и смисленији поступак ревизије, пошто сада (јел ‘те) треба само да допишем нешто ново, променим оно већ написано, и слично. Резултат је друга верзија која је пред тобом, драги читаоче.
Наравно да ће овде бити промена око словних грешака (понека ће се и даље поткрасти), нечега што синтаксно није ваљано или је просто могло бити боље речено. Понека нова поента ће бити додата, заправо и пре писања овог предговора већ сам нешто додао у одељку где се бавим „друштвом“. Са друге стране, не очекујем нове доказе. Две измене уносим на иницијативу мог пријатеља школованог филозофа (иначе једног од аутора на које се референцирам).
Написао сам да ми је Декарт један од мрскијих филозофа. Јасно да то није лепо речено, мада се ја не бавим само лепим стварима, а филозофирам помоћу чекића. Уосталом, дело је писано „блогерски“ на неки начин, неки од доказа прво се и јесу појавили на мом блогу. Међутим, квалификација јесте некоректна. Ја Декарта нисам читао. Рећи да ми је мрзак било би као априори тврдити да Јелена Бачић-Алимпић лоше пише! Знам да би се некоме после овог „извињења Декарту“ преврнула утроба, али ја нисам хтео да овим вређам поштованог Ренеа. Чињеница је да о нечијем делу не могу коректно просуђивати ако с истим нисам непосредно упознат. Могу рећи да ми је мрско читати једну или другу особу, али је у случају првог то небитно (био би то аргумент из незнања, или…?) док је у случају друге то само елеменат поређења. Међутим, могу рећи да сам против картезијанске слике света, дуализма и слично. За тако нешто већ имам довољно разлога. Оптуживати Ренеа Декарта за све што би неки његов модерни подразумевани следбеник рекао или урадио (а он можда само магловито зна за француског филозофа, можда оно „Мислим дакле постојим“) било би као оптуживати Ничеа за националсоцијализам. Да, неких елемената у слици света има, али…
Друга измена тиче се дефиниција и аксиома. Изворно их нисам посебно описивао (исти се не доказују!) рачунајући да ће њиховом „применом“ у доказима све бити јасно. Али то не мора тако неком другом бити, осим тога, укључивање у дело може му бити отежано. Мој највећи узор Спиноза само је навео на почетку свог дела дефиниције и аксиоме. Тако сам и ја испрва урадио. Међутим Стив Молно , од кога сам такође неке аксиоме преузео, их у свом делу описује, заправо оно што су код мене аксиоми код њега су поднаслови одељака у којима се бави неким подразумеваним истинама. Стога ће у Основама бити додато поглавље у којем их описујем. Видећемо да оно што ја мислим неком реченицом (која иначе и не мора бити „моја“) није оно што би сваки читалац помислио, и то је сасвим разумљиво.
Још једна ствар биће овде објашњена. У следећем одељку, који је својеврсан увод, дајем Услов да се свет уопште може описати. Њега везујем са појмом „објективне реалности“, који није тамо објашњен, није ни касније, а помињем га на више места у овом делу. Објаснићу овде. Оно што сматрам објективном реалношћу било би неко оперативно окружење у којем човек чулима спознаје свет око себе, а разумом га класификује и одлучује шта ће с тим (далеко да одлуку доноси само разум, али то ћемо за тренутак апстраховати). Ствар је јасна, али уочимо да (осим у претходној реченици) овај појам увек пишем са наводницима. За то имам више разлога.
Оно што неки зову „објективна реалност“ заправо је свет феномена, оно што Кант разликује од ствари по себи (ноумена). Ноумени су „објекти“ или догађаји који би требало да постоје независно од наше перцепције света. По неким филозофима ноумени нам нису ни потребни, довољни су нам феномени. Моја иронија је делимично усмерена ка таквом схватању.
Збрку су повећали неокантовци који су наше виђење света повезали са социјалним условима. То јесте, у принципу, тачно, али нам не говори одакле ти социјални услови. Даље имамо две струје – једна исправно везује нашу перцепцију и разумевање за опстанак, јер ми и не сазнајемо ствари ради самог знања, него ради деловања. Барем је тако било док се не појавише довољно докони људи. Друга струја се односи на некакве „друштвене неправде“ у којима настају „односи моћи“ (зар они нису природни!?), што треба да буде деконструкцијом превазиђено. Могу слободно рећи да су то трабуњања, међутим ствар је још гора – реч је о опасним илузијама које воде разградњи заједнице која би на њих пристала у свом јавном дискурсу.
Као реакција на претходно, оно што данас зовемо соушиал џастис вориорс, или још боље ужаси постмодерне, од Ејн Ранд се развија „објективизам“ који инсистира да је једино могуће преламање Природе на „друштво“ оно како га она и њени следбеници виде. Реч је о капитализму као „објективно“ најбољем систему, што нам потврђује „објективна реалност“, а остало су фантазије. Поменути Молно је тако велики следбеник Ејн Ранд, и неко од кога ћемо често чути да се његове идеје односе на „објективну реалност“. Тако избори који неки чине у свом оперативном окружењу (поменуо на претходној страници) постају једини могући, или барем једини рационални у „објективној реалности“, постају сама „објективна реалност“. Видећемо да либерални капитализам, чак ни ако је „чист“, ослобођен конструкта културних марксиста и осталих плаћеника Волстрита, не мора бити једина могућа алтернатива у организовању људи. 
У том смислу таква „објективна реалност“ заправо не постоји, него је илузија. Мислим да би било могуће доказати како је она илузорна, с обзиром на дефиниције и аксиоме које ћете видети, али нећу се тиме бавити. Бертранд Расел је рекао да је оно што називамо „нормалним“ виђењем заправо само „просек“ око којег се групишу различите перцепције (где виђење не мора бити само чулом вида). Замислимо некога ко би видео два бела квадрата „какви јесу“, док „сви“ виде као мање или више сиве, зато што су домишљато постављени поред црних квадрата. Да ли онда „објективну реалност“ види тај један, или „сви остали“?! Тако човек може видети и друштвене односе у свету око себе сасвим другачије него „већина“, која уосталом обично и није валидном статистиком доказана.
У делу које је пред вама ја нисам полазио од догми преношених традицијом. Напротив, кренуо сам од онога што „модерни“ највише цене – од разума. Из те перспективе показао сам како је неодржив поглед по којем разум може све објаснити (позитивизам), као и онај да ни у шта суштински не можемо веровати (нихилизам). Моја позиција је: Не знамо, али можемо веровати. Према ономе што Јулијус Евола описује у свом делу Зајахати тигра, та позиција је постнихилизам.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

"Викинг" - пропагандни филм

Russellova hipoteza - svijet nastao prije pet minuta