Ђе оде Јевропа

Шта је то тачно европско у нашој Европи огрнутој плавим плаштом супермаркета, који је заменио бели плашт цркава, с покојним музејом као духовим додатком у виду бункера у који се иде како би зевањем испунили своје културне обавезе? Више је Европе било у доба манастира, када је Ирац Коломбан дошао да посеје своје опатије на све четири стране континента. Или у бици код Лепанта, кад су Савоји, Ђеновљани, Римљани, Венецијанци и Шпанци улетели у борбу против флоте велике Турске, под дон Хуаном од Аустрије. Више у мирнодопско доба браће Лумијер, када се Волтер појавио на партији карата код Фридриха Великог у Сансусију, или кад је Дидро потапшао Катарину Велику по рамену у Санкт Петербургу. Више у доба империјалних пропутовања када је Клара Цеткин узбудила срце француских радника, а Жан Жорес немачке социјалистичке конгресе. Пет пута више Руса и Немаца студирало је на нашим лицејима 1950. године него данас; више је било Италије у Француској и више Француске у Италији него сада. Дан за даном пратимо успоне и падове америчке унутрашње политике, телевизијски дневници отварају се кашљем Хилари Клинтон усред предизборне кампање, али немамо ни десет секунди за преглед ситуације у Румунији или Чешкој. Дифузиони сателити и наше интелектуална лењост сместили су нам Њујорк у ходник, Варшаву у степу, а Москву на Камчатку.
Председник Савета Европе Доналд Туск, који се широм света обраћа разноразним саговорницима, делује далеко мање европски од цара Карла V, који се Богу обраћао на шпанском, женама на италијанском, мушкарцима на француском, а свом коњу на немачком језику. Од тридесетак централизованих агенција Уније, двадесет једна има веб-сајт искључиво на енглеском језику, а један закон који је у Италији на снази зове се Jobs Act. Посматрати како се бриселски званичници споразумевају језиком који, након Брегзита, припада још тек једној од њихових чланица, Ирској, посебно је комично. Они који се буне против тога да се ова брбљива Картагина не претвори у једну велику Швајцарску могли би баш ту конфедерацију да понуде као пример: тамо се, свим Европљанима за пример, течно говоре три, па чак и четири главна језика. 
Нико, наравно, није могао да на почетку ове пропале одисеје предвиди да ће Централна и Источна Европа ускоро постати Источна Америка, где ће секс-шопови и Мекдоналдси промптно заменити библиотеке и таверне, Пентагон намештати своје саветнике, а Централна обавештајна агенција своје тајне затворе. Нити да ће се креативна тензија између латинитета и германитета разрешити повећањем на двадесет седам земаља, у корист Немачке која се, у међувремену, уз обавезно покајање и искуп, претворила у најамериканизованије друштво (примат економије, урбанизам, федерална државна организација, владавина судија итд). Ако је истина да се свака прича о птици завршава мачком, нико нам није рекао да ће се један добродошли одбрамбени рефлекс против политичког деспотизма, тридесет година касније претворити у неку врсту, уистину подношљивијег, економског деспотизма, као да је "не" Јосифу Стаљину захтевало "да" Милтону Фридману
Томас Барнет, стратег који је пре добијања посла у Пентагону предавао на Naval War College-у, недавно је охрабрио Сједињене Државе да се не осећају обесхрабрено због изгубљеног рата, због Ирака, и да наставе да с успехом светом пројектују свој ДНК, "изворни код савремене глобализације", односно свој економски модел који се самостално реплицира с "домино ефектом". с једне средње класе на другу. "Више се не ради о томе да", инсистира он, "Америка диригује светом, већ да свет постане Америка". Што се Старог света тиче, наш стратег може бити миран: циљ је постигнут.
Режис Дебре (аутор дела Civilisation, Comment nous sommes devenus americains, Paris 2017)
LE MONDE diplotique

Коментари

Популарни постови са овог блога

Уранска и хтонска божанства

Псеудопатриотизам

Logički problem indukcije