Етика: Морал

Теорема: Морал је инструмент опстанка заједнице.
Лема: Погледајмо једно високоморално дело, оно у којем је дато Десет Божијих заповједи. Стари завет Библије је итекако „дарвинистичко“ дело. Ова „историја јеврејског народа“, како су је неки звали (иако је већи део њеног текста у контрадикцији са другим историјским изворима) описује главни циљ народа – да се не затре семе. Тамо се без осуде (осим у коментару) наводи да чак ћерке спавају са оцем, како би постигле тај циљ.
Кад кажем „дарвинистички“ човек прво помисли на сурову борбу за опстанак, међусобно клање и убијање. Наравно да има тога доста, са Исусом Навином као Химлером Старог завета, како неко рече. Међутим, опстанак тражи извесну флексибилност, по којој нема вечних непријатеља. Погледајмо рецимо „Не гади се Еипћанина јер био си гост у земљи његовој“. Пошто је „изабрани народ“ напустио Кем, нема више потребе за „гадом“, а тај народ може постати и савезник.
Иронија је само да су они који се највише позивају на Стари завет тзв. креационисти Младе Земље, они за које планета постоји шест хиљада година, а теорија „хашишара Дарвина“ јесте „мајмунска“.
Доказ: Човек живи у заједницама. Те заједнице нису само биолошке, као код других животиња, и као што се сматра да је некада било код људи. Ако се једна породица понаша по себе деструктивно, друга ће доћи на њено место. Зато основни нагони, као што је рецимо матерински или очински, те оданост млађих чланова заједнице оцу и мајци, браћи и сестрама, решавају питање опстанка породице, па и нешто шире братства, рода… Међутим, овакав начин се исцрпљује на заједницама од 60 до 100 припадника. Човек ипак живи у већим колективима – као што су племе, народ, нација, цивилизација. Такве заједнице су органске и потребно им је нешто више, неки виши принцип заједништва од биолошког
Много поетичније о томе прича Николај Гогољ у свом роману Тарас Буљба. Овај козачки атаман каже како се свака звер жртвује за свој род, али међу зверима нема пријатељства. Звер се не жртвује за другу звер, то ради само човек. А нигде нема таквог пријатељства као на руској земљи, закључује Гогољ. Сличан пример уздизања пријатељства, у принципу мушке скупине која се ујединила око истог циља, имамо и код Шекспира, његовог Хенрија Петог у легендарном говору код Ажинкура, на Светог Криспина: We few, we happy few, we band of brothers
Вратимо се сувопарном речнику антропологије, шта је то ујединило скупине веће од оних код којих знамо да нам је неко директан род? Био је то скуп светих забрана (јер за тадашњег човека све је било светиња, по томе се разликовао од животиње) назван табу, и митско осећање органског заједништва истакнутог кроз заједничког претка – то се звало тотем, и често је тај предак био животиња – вук, медвед, јастреб… Оно што је било табу постало је морал (скуп забрана), оно што је било тотем постало је етика (осећање узвишене дужности).
Тек много касније покушана је рационализација онога што су некако сви знали, изражавање ових појмова на један општи, универзални начин. Најпознатији је Кантов Категорички императив: Поступај према оној максими за коју можеш пожелети да постане општи закон. Категорички императив је већ критикован (Етика: Завера), но овде ћемо дати једно друго битно ограничење, односно његово усмерење.
Треба рећи да овај принцип, иако важи међу свим људима, не важи на неки апстрактан начин, изван заједница у којима људи живе. То су индиректно признали чак и српски глобалисти, тзв. чедисти, који воле да себе сматрају грађанима света. Они су замерали тадашњем председнику Тадићу, за којег су гласали као за „мање зло“, да се понаша као мисица и „бори за мир у свету“. Не, Србија има конкретне проблеме, говорили су. И ту се са њима морамо сложити, макар решење тих проблема видели на дијаметрално супротан начин.
У претходном одељку (Етика: Опстанак) link видели смо како придржавање природних закона помаже опстанку „друштва“, сада ћемо видети зашто је добро да је то подржавање кодификовано, и то по правилу тако да се сва природност више не види. Према Аксиому 4 (Спиноза) ако нема одређеног узрока, не може да уследи последица. Како ми последицу већ имамо, а то је рецимо одређени народ, ми можемо тражити узрок. Нешто је одређени народ радио како ваља, чим постоји (без обзира какво то било постојање, мада ако неки народ само егзистира, можемо размислити колико ваља, осим за пуки физички опстанак, оно што је тај народ радио). То што је народ радио може се, према Аксиому 3 (Спиноза) објаснити собом или нечим другим. Понашање народа се не објашњава само собом. Дакле оно зависи од нечег другог, а то чиме га можемо објаснити дефинишемо као морал. Наравно, морал се такође собом не објашњава (као, коначни односно ограничени ентитет, према Дефиницији 5 (Спиноза)). Морал је ограничен (објашњава се) опстанком заједнице на коју се односи
Такође, према Аксиому 1 морал је „ознака ствари“, дакле оно што означава морал, означава и „ствар“ на коју се односи тј. народ. Различити народи имају различите морале а они се, како је већ речено, не објашњавају собом. Њихове разлике постоје због различитих услова средине. Ипак, то се народу никад тако не поставља, већ кроз наратив, који је у почетку митолошки, касније теолошки и на крају идеолошки (види Етика: Моћ и Етика: Идеологија). Осим рационализације тиме се појачава идентитет народа, што води опстанку не само појединаца већ и заједнице, као такве.
Вратимо се различитим условима средине… Упоредимо, на пример, стару Грчку и Блиски исток, доступност једног или другог окружења за освајања. Тамо где су различите војске лако освајале, прости народ развио је особину сервилности, која му је еволутивно опортуна. Насупрот, разуђени приобални терен, испресецан брдима и клисурама, погодан за освајање једино с мора (у Спарти чак ни то) довео је до развоја велике самосталности и осећаја слободе локалних заједница. Такође, различити услови воде еволутивним стратегијама које се усмеравају на мали број деце, или високу стопу рађања, но такође и смртности. И једна и друга стратегија воде опстанку, само на битно различитим темељима. Онда ће и понашање различитих народа (заједница), оно што сматрају добрим или лошим, њихови светоназори, односно морал – бити различити.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

"Викинг" - пропагандни филм

Рачун за електричну енергију