Драконијански култ древног Кема

Људи ће заволети мрак и неће се клањати бљештавом Сунцу.

Врана 2

Навикли смо да традицију везујемо за патријархалне вредности, они начитанији рекли би урански принцип (духовност). Међутим, баш код Драгоша Калајића наћи ћемо да постоји још старија традиција која стоји иза много чега "модерног", чак да је ова пост-модерна нека врста освете те традиције која је потиснута.

Из угла гледања такве другачије традиције (под претпоставком да неки савремени адепт ишта о томе зна, како би је могао представљати) ствари изгледају другачије, супротно чак. То ћемо видети на почетку поглавља које је насловљено као и овај блог, у култном делу Култови Сенке, Кенета Гранта.

Иначе, доста тога искористио у свом роману Агарта - краљевство подземља и земље, првом у трилогији. До мене је дошло посредством књиге А. Б. Лорфелса Александар Велики - последњи чаробњак антике.  Право име тог писца иначе је Александар Блажевић.

Пре него што размотримо главне видове веома старе магијске струје у драконијанском облику нужно је да се подсетимо на неке битне чињенице. Најпре, као што је Џералд Меси показао, није могуће никакво успешно тумачење египатске митологије, симболике, мисли нити историје, док прво не констатујемо којем од четири главна слоја еволуције он припада. Та четири слоја су: 1. Сабеански или слој Култа Звезде који је пренео из Африке исконске и тотемске Мистерије које смо већ помињали. Оне су биле у основи зооморфне природе, отуда преовладава и животињска природа сазвежђа којима су Египћани дали имена. Сабеански култ је био Култ Мајке Богиње Седам Звезда и њеног детета, Сиријуса Звезде Пса. Сиријуса је представљао бог Сет чији симбол је била Богиња - његова сопствена мајка - за кога се претпостављало да ју је оплодио, будући да у тој раној фази човечанства није постојало знање о улози коју има мушкарац у процесу рађања. У том периоду време је мерено помоћу излазака и залазака неких звезда. 2. Лунарни култ је следио иза сабеанског. Звезде су замењене Месецом као прецизнијим начином рачунања времена. Механизам очинства је још увек био мистерија и такође се није знало да Месец - Луна није сијала својом сопственом светлошћу. Претпостављало се да се она обнавља на небесима тако што је рађала њено самозачето дете са којим је, периодично, постајала пуна. Бог Месета Тот, Господар Двоструке светлости је затим заменио Сета као главног чувара времена. Тотов псоглави мајмун, кинокефалус, био је наставак типа фенек или пустињске лисице Сетовог симбола. 3. Лунарно-соларни слој достигнут је онда када је постало познато да је посредовање мушкарца било неопходно за рађање, мада то индивидуализовано очинство није било успостављено све док "лунарно" време није уступило место "соларном" времену, и док није срачуната тачна дужина године. 4. Соларни култ, са својим нагласком на детету као сину оца више него као сину мајке, изазвало је главни преврат у повести људског рода. У древном Египту, много пре монументалних времена стално су избијали крвави сукоби због ове две велике поделе: драконијанског или тифонијанског обожавања женског принципа, и озиријанских или амонитских поборника мушке превласти.

Након многих столећа стеларне богиње и њихово потомство сматрани су нелегалним због њиховог погрешног мерења времена. Ово је на етичком нивоу у људским пословима протумачено као зло које је изазвано неодржавањем времена (ритма) у сексуалном смислу, па је порекло смрти и болести повезивано са тим првобитним култом. Због тога су тај култ прогнали поклоници Сунца који су постепено смењивали тифонијанце и уздизали бога као дете оца, најпре на земљи, а касније и на "небесима". Ово је касније водило фанатичном величању мушког идеала који је полако поткопао ту најмоћнију цивилизацију коју је ова земља упознала, а које је наставило вршити штетан утицај све до данашњих дана. Важно је, међутим, схватити да је соларни култ већ био у процвату у Египту кад је ера споменика почела!

Кенет Грант, Култови Сенке