Етика: Опстанак

Теорема: Природа је предмет сазнања и оставља у животу оне који живе у складу са њом (Маслаћ).
Лема: Када говоримо о опстанку, веома смо близу Дарвиновој теорији еволуције (ТЕ). Она се заснива на три суштинске претпоставке, према којима имамо: 1) наслеђивање 2) мутације (измене) 3) ограничене ресурсе. Ове претпоставке воде међусобној борби и опстанку онога што се најбоље уклапа - Survival of the fittest. Остављам читаоцу да то докаже.
Уочимо да се је ТЕ толико општа да се може применити на готово све (заправо, њени најгласнији заговорници данас желе то да избегну из страха од социјал-дарвинизма). Дарвин није ни навео како се наслеђивање врши, концепт гена дао је нешто касније чешки свештеник Мендел. ДНК је тек сто година касније откривена. 
Оно што такође треба разликовати је „природна“ еволуција, „случајним“ мутацијама, од „вештачке“ еволуције. Чак је ова друга, промена доместификованих врста онако како човеку одговара (како му се уклапа за разне потребе), коришћено као један од једноставнијих доказа (неукима) да се врсте мењају, итсл. Уочимо наводнике – природно и вештачко се разликују једино по томе што је у другом случају Природа посредована оним што ради човек (но рецимо и мрав) као њен део. Случајно (само!) значи да је нешто људском знању неодређено (непознато) из фундаменталних или практичних разлога. На неком другом нивоу (Бог, наравно) то све може бити сасвим одређено.
Овде ћу само поменути да, иако ТЕ важи као начелни оквир, неке ствари се тешко могу објаснити само „случајним“ одабирањем. Рецимо, не делује вероватно да се мозак, као велики потрошач и сметња при порођају, енормно развија без развоја језика, како то веле савремени еволуционисти. Но они имају методолошки проблем – говорни језик не оставља никакве трагове, ерго хипотеза да је неко говорио па развио мозак (или обратно?!) тешко може материјалним доказима да се поткрепи. Оно „или обратно“ није само софизам типа „шта је старије, кокошка ил' јаје“. Говорни апарат (ларинкс) по себи смањује шансе за преживљавање, без говора он не вреди много, а говору је неопходан уграђени грамар (Чомски). Логичније је веровати да је високо развијен мозак делфина (то вреди погледати!) настао због развоја комуникације, него што је то случај са мозгом човека. Све то отвара могућност да је и овде Природа посредована, ерго да је човек настао „вештачком“ еволуцијом (или селекцијом), односно упливом ванземаљских интелигентних створења link (како маестрално рече Х.Џ. Велс – бића надмоћне интелигенције, а смртних као и сам човек). Остаје питање ко би њих створио, но видесмо већ (Метафизика: Подела) да нас таква питања не смеју ограничавати, иначе никад не бисмо могли ни помислити да супротности на једном нивоу „реалности“ решавамо оним што би могли открити на другом нивоу.
Доказ: Из Дефиниције 5 (Спиноза) следи да Природа ограничава мишљење (сазнање) и тело. Добро је ако се они поклопе. Треба уочити да је предмет сазнања овде, ближе одређено, управо склад, а не нека истина по себи. Заправо еволуција не награђује истину, што нам је поприлично јасно у кад говоримо о њеном исказивању (лаж и мимикрија су инстинктивно најбоље оружје, у историјским оквирима то је најбоље описао Сун Цу); мало је теже то схватити на нивоу спознаје – пре квантне механике сматрано је да је Природа довољно разумљив механизам да нам веће знање може итекако помоћи, сада уочавамо потребу за апстракцијом, сакривањем детаља, тако да практично наш мозак и чулни апарат дају нам само модел стварности – а модел може бити само веран, не и истинит. 
Треба уочити да, кад је реч о Природи, а посебно у „друштву“ реч опстанак увек је боља од речи еволуција. Еволуција се исувише римује са „напредак“, а ми не можемо тврдити да преживљава увек „боље“ (по којим критеријумима!?). Уосталом, Дарвин не рече да опстају увек јачи, паметнији, бржи, лепши (мада све то може повећати шансе за опстанак) – опстају the fittest, они који се најбоље уклапају. Уклапање треба схватити динамички (дијалектички), па се некад, у ситуацијама наглих промена, катаклизми, дешава да се најбоље уклапа онај који се не уклапа, онај који би био „црна овца“ по одступању од неког просека и правила која су до јуче важила. 
У „друштву“ је још битније говорити о опстанку, а не еволуцији, зато што се сама борба за опстанак, као политички некоректна, идеолошки искључује из „друштвене еволуције“, односно напретка. Међутим, напредак (духовни, рецимо) човечанства не постоји, можемо говорити само о индивидуалном напретку (Нуај). Пропагандисти Напретка, међутим, неће истицати духовни напредак (осим можда да у просеку има мање насиља, у ситуацији кад један појединачни акт насиља – нуклеарни рат – може збрисати целу планету), него технички напредак, с тим у вези „већи стандард“, итд. Ово није никаква новина код човека, с обзиром да опстанак већ милионима година може да у одређеној ниши доведе до све веће комплексности (бактерије и архее међутим и даље сасвим мирно живе својим примитивним животима), све док комплексност не постане неодржива, што се види у великим катаклизмама (бактерије и архее ће и то преживети). 
Остали смо дужни одговор на питање зашто је добро да се сазнање (мишљење) и његов предмет (тело) поклопе, и како то води опстанку (останку у животу). То је зато што је према Дефиницији 9 Универзум динамички систем (Нуај). Осим тога, према Аксиому 5 (Спиноза) спознаја последице зависи од спознаје узрока. Следи да сазнањем ми можемо „овладати“ светом макар на нивоу прихватања каузалности променама у окружењу, а то ће нам дати предност над осталима којом ћемо пре остати у животу.  Према начелном карактеру опстанка, односно ТЕ, следи да ово важи где год имамо оне три претпоставке наведене у леми испуњене. Ерго, борба за опстанак важи и у „друштву“.
Иако се у теореми помиње природа, и ТЕ се везује обично за природу, не и „друштво“, овде се ипак у њој говори у делу Етика. То је због утицаја на морал који влада међу људима, што ћемо видети у следећем одељку-доказу (Етика: Морал).

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

"Викинг" - пропагандни филм

Рачун за електричну енергију