Београђанке код Одисеја

Етимологија речи путопис је јасна - опис пута. Човек је увек на путу и путује да би дошао / вратио се себи. Стога добри путопис није само туристички бедекер - опис локације, мада локација ту јесте веома битна. Чак и да се физички не изађе из свог града, као што сам чуо да Кант није напустио цео живот ондашњи Каљињинград, човек је на путу, и такође на неком месту - негде.
Весна Пешић и Ирина Деретић су ипак отишле, и то не било где него на Итаку, острво Одисеја. Одлука да се путује пала је у "лудници" током претходног Сајма књига, а потписник ових редова је опис њихове авантуре пазарио на овом Сајму. На пут су кренуле кад је одлука и пала, дакле у новембру, "на море"! 
Први проблем - како доћи до Итаке. Туристи се не ломе тамо да бораве ни током сезоне (излети су нешто друго), а ко иде током сезоне?! Изгледа да се сва врата затварају, а онда се једна ипак отворе. Атина - Астакос - Вати (на Итаци).
У Атини демонстрације против Ердогана, онога што ради Курдима и турским комунистима. Не кажу после џабе да су Грци луд народ. Но, моја мајка је учествовала у демонстрацијама због онога што су Белгијанци радили у Конгу, почетком шездесетих прошлог века. А сада нас брига због Косова и Метохије, званично дела, чак срца Србије (остало је била Делта, сад допишите име компаније)... А Грци су демонстрирали и због нас, кад је била НАТО агресија. Можда и нису они луди, него остатак света.
После сусрета са демонстрантима следи епизода у хотелу страве. То је један од оних догађаја када нам никако није до смеха, а после их радо препричавамо, видевши у њима веселију страну. Јунакиње су, дакле, сачувале живу главу, имовину и осмех, и настављају до Ватија. Ни тај пут није баш лак. Посејдон је љут. "Пловидба не даје ни тренутак смирења. Платон је замислио пакао као непрекинути вртлог." И најзад су у кући Телемаха (онај који се бори на даљину), како се зове газда, а тако се звао и Одисејев и Пенелопин син. Први описи су хедонистички, колачи за доручак, а касније још неки специјалитети. Није препоручљиво читати на празан стомак.
И на Итаци ће се наћи мала Винчанска богиња, док ће Весна причати са Омиром (Хомером) који јој говори њеним језиком. Хомер је присутан својим кипом, који не би требало да буде веран, јер нико не зна како је он изгледао. Али то није битно, јер кључ је у језику.
У месту Кјоњи Весна ће срести и Хектора са словима Винчанског писма на наруквици. Касније ће га поново срести као праунука Веље Абрамовића у "некој будућности" - наводници јер Веља нам је лепо објаснио да постоји само презент.
Сретаће Ирина и Весна и "мало уобичајеније" саговорнике. Кејптаунац на Итаци није много занимљив, али човек који се тамо склонио у своју самоћу већ јесте. Ту је и лик који је са 12 година напустио школу, али зна добро шта раде Трамп, Хилари, Путин... опет нешто грчко, што је ваљда и српско. Много је уобичајенији навалентни тајкун који им се упуцава (узгред је поменута чињеница које није небитна - лик зарађује на превозу сиријских избеглица, а како планира свашта-нешто на Итаци, читалац бива забринут за острво...), као и вајбером присутна пријатељица Тијана "лудило мозга"...
Сазнајемо доста о географији и историји Итаке. Рецимо, побијена је теза како ова Итака заправо није она Одисејева. Градићи - Вати, лука на грчком, мене асоцира на певача Експлоитеда; Кјоњи ("мали стуб", претпоставља се да је ту био антички храм) и Фрикес ("мали таласи", метафорички "језа и ужас"). 
Јасно, Итака нема смисла без Одисеја, а пошто смо доказали да му је баш ова била дом, прозборимо неку о њему. Прави задатак за Ирину, која је филозоф. Тако ћемо видети зашто га његова верна жена наизглед не препознаје, и зашто изгледа да он не верује Пенелопи. Или шта би урадио Одисеј у Платоновој пећини...
Мени је занимљива прича о томе да се он не жели одрећи своје ограничености. "Та трансформација Одисеја из смртника у бесмртника значила би да се он одриче свега другог што је коначног Одисеја чинило Одисејем." Мени је овде занимљива баш реч коначан. У свом филозофском делу заправо сам највише говорио о трагичном неспоразуму да људи, као ограничена бића мисле да су спознали неограничено (кроз веру у Бога или његово одбацивање). И ето, коначно је доста Одисеју. Али ипак ово треба схватити "на прву" - Одисеј једноставно не жели постати богом (бесмртником) да не би изгубио своје драге - Пенелопу, Телемаха, Итаку... а ипак на крају постаје бесмртан. Овде не говоримо у неком урањању у Апсолут (нирвану) или поистовећивању са монотеистичком или сцијентистичком "Истином". Стари Грци нису знали за то, вероватно и добро што је тако. Мада, љубав према "ограниченом", или ти "коначном", доста ће нам рећи сама по себи...
И пред крај права посластица у једном укронијском (ванвременском) сусрету са Павлем Соларићем и Фредериком Нортом, који су се и могли међусобно срести. Соларић, Србин из Бјеловара који је написао "Словенске Римљане" - РИМЉАНИ СЛАВЕНСТВОВАВШИЈИ и Норт, високи британски званичник који је прешао на православље, иначе син истоименог премијера Норта (мали проблем за гугловање)... Да би се ту појавио Веља Абрамовић, са својим праунуком, "винчанским" Хектором који се још није родио...
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

"Викинг" - пропагандни филм

Рачун за електричну енергију