Беснило

"Добар филм, нема преживелих"
познаник о филму Ране
Већ неко време ми роман Беснило стоји на полици. Из неког сујеверног страха нисам га хтео читати све док нисам сигуран у своју безбедност од истог (рецимо да ме дуже време пас није ујео). Мада сам пре неколико година проверавао, када ме уједе нервозна пудла, да те болести годинама нема северно од Саве и Дунава, ђе станујем, па да газде не треба мучити проверама вакцинације...
И тако стиже на ред за читање ово, слободно ћу рећи, ремек-дело, које нам говори оно што је више пута у њему експлицитно речено (мада без дидактичке надобудности) - беснило је огледало света, "ми смо бесни, они су само болесни", или да су "здрави" још гори јер убијају и здраве (од страха) и болесне, док бесни не дирају "своје"... Пекић је тако писао роман у најбољој школи британских (и не само британских?) филмова о зомбијима, где су они "нормални" заправо много гори. Новији филмски пример је 28 дана после...
Занимљиво је да сам лично недавно сазнао за енглески назив ове болести - рабиз (rabies), што ми је звучало некако безазлено. Гледам етимологију и видим да је реч поделила судбину свих оних романизама из латинског или француског, које на енглеском звуче некако... неозбиљно. Мало опасније звучи латинско rabere. Пекић је живео тамо где се радња одиграва, у Лондону, мислио је на енглеском, па вероватно зна да ли Англосаксонцу сама реч делује страшно, да ли асоцира на бес (rage) и слично. У роману је она дата у пуном значењу и вишесмислености српског језика: БЕСНИЛО.
Роман је у библијских шест дана дао огледало живота и света кроз једну екстремну ситуацију. Болест је описана (порекло конкретне епидемије) митолошки и научно, истина више и јасније се види ово друго. Прошли смо кроз све стадијуме фаталне пошасти: продрома - акута - фуриоза - парализа - кома. И на крају поново злослутна инкубација... Сада следе, српски речено, спојлери.
На аеродрому Хитроу "уобичајени" дан цика сезоне. Смењују се догађаји од неверства и хипохондрије, преко замишљеног и стварног (револуционарног) тероризма, до англо-совјетског споразума, високе руске делегације и шпијунске афере... За то време вирус се муњевито (незапамћена брзина инфлуенце) прикрада. Почетак је обележен погрешним дијагнозама, које су извесне када се медицина суочи са нечим на шта је заборавила. Пекић је могао имати пример епидемије богиња у Београду 1972, односно филм Вариола Вера (где иначе имамо врхунске, мада не агресивне, зомбије).
У фази продроме, акуте, па донекле и фуриозе болест није једина тема. Пекић скоро па савршено хендлује различите животне приче које се срећу, те још увек рационалне покушаје да се епидемија заобиђе, те тако преживи. Можда је прерано "убио" израелског археолога који је ископавао у Мегиду (Армагедон), хтео нешто да каже писцу Леверкину (на неки начин Пекићев представник на аеродрому), па онда побеснео, не рекавши баш ништа. Иначе унук тог дедице прошверцовао је заражено штене Шерон, у чије постојање нико не верује осим арханђела Гаврила (Габриела) у лику излапелог и ментално болесног старца и дијаболичног научника, који је вирус и произвео (генетички унапредио).
Врхунац је свакако када мајор и шеф аеродромске полиције припрема свој говор пошто је добио неограничена овлашћења после краха Антирабиз комитија (крах није изазвала сама болест, него јеврејско-арапски сукоб на аеродрому, настао због међусобне љубави двоје младих из тих племена). 
У другим делу говора бавио се поступком са оболелима. Поступак који је предвиђао био је класично једноставан:
1. Болесници од беснила се ликвидирају.
2. Ликвидирају се и они код којих се на беснило само сумња.
3. Ликвидацији се, такође, подвргавају сви код којих се на беснило не сумња, али који се понашају бесно.
4. Ликвидирају се и сви здрави који на било који начин, из било којих разлога, ометају ликвидацију бесних.
Мајор је пред аеродромском телевизијом, уместо да мудро проговори, арлаукнуо и залајао, а онда је кундацима умлаћен. Уосталом, уклапао се у опис онога ко треба бити ликвидиран, сумњиво понашање... Његов заменик је свеједно наставио да спроводи оно што је овај осмислио и испланирао. Видимо да је "спољни свет" још гори, разматра чак и нуклеарни удар. Тај јебени свет, због кога је поморено више људи него да је пропао оног тренутка кад је први човек осетио вишу потребу да због њега другог човека убије.

Једино што бих могао замерити Пекићу је упадање у шаблон по којем је луди научник, који вирус беснила користи да би усавршио људску врсту, бивши нациста који је променио идентитет па "постао" Јеврејин. Тада, 1981, то можда није био клише, сада ми тако сасвим изгледа. Чини ми се да би Пекић испао већи шмекер да је једноставно остао на ономе швајцарски Јеврејин, као што би могао ставити и румунски Мађар, или још једноставније Кејџин, Маор или Тунгуз. Мада, овако смо добили поређење људског зла (нацисти) и оног надљудског, које једноставно све људе, независно од порекла, третира за нижу расу. И доктор ("месија", како га на почетку зову) је у својој намери успео - направио је серум - мада му је успех био краткотрајан. 
На почетку је Беснило описано као жанровски роман, па остаје питање жанра. Видимо понекад расправе о томе је ли научна фантастика нешто мање вредно, само жанровска књижевност, или стваралаштво за које важе правила као и за неки "главни ток". Тенденција је да се класици не убрајају у фантастику. А овај, можемо рећи класик, има несумњиво научнофантастичне мотиве - то је сама чињеница да вирус, беснило које се преноси као грип, боговима хвала не постоји у природи (сувише вирулентан вирус би уништио све домаћине и не би се одржао), а није ни до сада направљен. Роман је ипак пре сатирични трилер (ако је та мешавина могућа, ето је!) који на моменте добија елементе хорора. Али то није - фантастика је "ми жанр", хорор је "ја жанр" - са својом глобалном поруком Пекићев роман може бити само оно прво.
У међувремену, пред читање овог романа, потписник ових редова је сазнао за случај излечења од беснила (има их више, за сада је само један без трајних последица), индукованом комом. Уз застрашујућу визију овог романа, добио је инспирацију па ћемо резултате можда видети за годину ил' две... Нуклеарна опција, тада тако хладноратовски актуелна, сада постаје поново реалност - преЦедник који је изабран да "исуши мочвару" у својој земљи, обећава fire and fury у страној земљи - рокање какво до сада још нико није видео. Беснило тако остаје као универзална метафора...
Иван Вукадиновић






Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

"Викинг" - пропагандни филм

Рачун за електричну енергију