Постови

Приказују се постови за 2017

Божанска револуција катастрофе - треће читање

Слика
Релативно се често може чути, али веома ретко одговара истини да је некоме нека књига (филм, чак музика) "отворила очи". Да би се то догодило неко би требало да буде празан лист папира, но ако неко и није читао књиге, има већ нека животна искуства из којих је стекао светоназоре. Искуства, литерална или свакодневна и јесу услов да би се нешто уопште разумело. Могуће је да се дело избори са раније усвојеним системом мишљења, само снагом својих аргумената. Теоретски могуће. Најзад, некоме се можда отворе очи услед животне кризе. То се свакако дешава, али да би за то била заслужна (само?!) књига требало би да тај неко "стане на лопту", има времена за читање и размишљање, током чега се (после иначе бурног времена) ништа ново не би дешавало да утиче на његово мишљење. Јопет, мало вероватно... Много више има смисла говорити о препознавању, уз које нам дође и нешто ново, а битно. Још као тинејџер имао сам то са Ничеом. Сећам се да сам чак одложио књигу до свог пунолетства…

Дијалектика: Постојање 2

Слика
Теорема: Мислим, дакле постојим. (Cogito ergo sum, Декарт) У праву је, али не треба преозбиљно схватати мишљење и постојање. Лема: Рене Декарт (1596 – 1650) био је, између осталог, зачетник рационализма у филозофији. Иначе ми је један од мрскијих филозофа, па аутор овог дела као своје рационалистичке узоре наводи само Лајбница и Спинозу. Декарт је оставио огроман филозофски утицај преко четири идеје које је увео. Прва је данас несумњива (видећемо: sic!), друга и трећа су оспорене идеје, али некако их се многи и даље држе, четврта се више не приписује Декарту. Декарт је у делу Расправа о методу увео метод универзалне сумње, која би требало и данас да буде основ научног метода. Заиста, нико ту методу није оспорио, нити ја то намеравам за појавни свет. Међутим, данас имамо удружења „скептика“ (неоатеиста) која заправо ни у шта не сумњају – они не сумњају у Бога, јер знају да исти не постоји и то жучно „доказују“; такође не сумњају у резултате „науке“ (види фусноту 6, претходно поглавље).…

Религија, страх и решење

Слика
Папа неоатеизма Докинс измислио је појам "меме", културолошку јединицу која би требало да делује аналогно генима у биологији. Било је и критике овог појма, но то сад није битно, јер "меме" је сада само слика преко које иде текст. Подразумева се да су преносиоци "мема" фокусирани само на конкретну слику и текст, којим нешто покушавају доказати, не никако на шири контекст, или "не дај боже" критичко разматрање истог.  Тако, ако је неко заинтересован само за однос Бертранда Расела према религији, то је његов проблем и његов избор да буде ограничен. Могао бих му сервирати још оваквих "мема" са његовом сликом, али ne ću (да, тако пишу наши западни сусједи). Кога занима шта је још Расел филозофирао у Анализи материје може наравно да погледа. Добро де, Бога нема, ајде да видимо на чему то свет стоји. Или је то изван поимања модерних атеЈиста, нема ваљда "меме" за тако нешто. Некога би можда занимало да постоји Раселов трибунал  (им…

Дијалектика: Принципи

Слика
Теорема: Из једног формалног, неемпиријског принципа никада се не може извести један садржајни, принцип о чињеницама (Петровић). У везу између оваква два принципа можемо само веровати.
Лема: У 17. веку био је изражен спор између две филозофске школе мишљења. Док су рационалисти сматрали да је разум почетна тачка сазнања, за емпиристе је то било чулно искуство (које се мерењем претаче у податке). Занимљиво је да они који данас тепају себи да су рационалисти (такође и скептици, хуманисти, секуларисти – већина ових идентификација се такође може оспорити) цене скоро искључиво емпирију као извор сазнања. Закључци (раз)ума се чак одбацују као „спекулације“, дакле губљење времена. Они су, дакле, на супротној страни него (прави) рационалисти из доба барока.  Међутим, ни ови „рационалисти“ нису доследни емпиристи. Поприличан проблем им стварају измерени подаци, који могу водити до политички некоректних закључака – нпр. мерења IQ код припадника различитих раса. Дакле, оно што им је водич ипак д…

Митологија и магија - ритуали прелаза

Слика
Кључни појам је "ритуал прелаза" (les rites des passages), а у антропологију ју је увео Ван Генеп, као теоријски модел који се примењује у трима најзначајнијим комплексима обреда, рођења, свадбе и смрти. Реч је о томе што се биће, адопцијант: новорођенче, невеста, мртвац, метафорички речено, налази "на листи чекања" као би из једног култно-егзистенцијалног статуса прешло у други: новорођенче из "хтонског" - пошто обредом крштења добија "име" - прелази у "социјум", у култ очеве породице; невеста напушта култ својих родитеља симболичком променом презимена, и прелази у култ свога мужа; умрли кад напусти свет "социјума", на путу је да уђе у домен "хтонског" света. 
У свакој целини од ова три ритуала, Ван Генеп је даље диференцирао три временски тачно одређене фазе, за које се везују и њима сагласни ритуали, и то: "обреди одвајања", изолације, "обреди маргиналности" и "обреди прикључења". О…

Зашто за себе не кажем да сам хришћанин

Слика
На први поглед, одговор на ово питање био би тривијалан - за себе не кажем да сам хришћанин, јер то нисам. Међутим, не могу рећи да ми је баш све хришћанско страно, мада оно што би било хришћанско у мени и није само хришћанско. Рецимо знам рећи ја сам у оцу и отац је у мени, или царство моје није од овога света. Ко је погледао ова два блога, могао је видети да обе изјаве нису само хришћанске да имају своје античке или источњачке корене. Заиста је мало шта у хришћанству оригинално, а то што јесте није мој пар ципела... Ипак, бити хришћанин (данас, одувек?) значи у пракси прихватити баш тај синкретизам, тако да ту не би било претераних проблема. Уосталом, који све двоверци себе сматрају хришћанима (код њих не само хришћанима) не видим што се не бих могао тако изјашњавати. Ионако су хришћани хтели да ме присвоје, када у расправи не би могли другачије са мном. Нити је мени раније било страно идентитетско хришћанство, или по имену православље, што не бих даље објашњавао. Јасно, ако бих то…

Верски календар

Слика
Данас су у верском календару три свеца. Наводно су дошли као изасланици персијског цара Шапура да преговарају са Јулијаном "Отпадником", па се с њим расправљали о вери, па је наредио да их у мукама побију, па их је у страшном земљотресу земља прогутала. Иначе постоје подаци о земљотресу који је омео Јулијанове планове да обнови Јерусалимски храм. Е сад, нема доказа да је Јулијан наредио погубљење и једног хришћанина, нити казне, осим ако су ови уништавали својину других верских заједница. Чак је (према Мерешковском који није био паган) обуставио прве међусобне прогоне хришћана, увиђајући да ће њихове поделе најбоље радити против њих (да се бар тога држао). Персија никада није имала хришћанску власт. Толерисали су хришћане несторијанце (које су други хришћани касније прогањали као јеретике) - док Константин није озваничио хришћанство. После су са подозрењем гледали на ову веру. Јулијан је владао две године. Колико је вероватно да вести о томе да император није хришћанин дођу…

Kupalo

Слика
Kupalo se slavi na letnju dugodnevnicu (solsticij), 24.6. – to je, dakle, slovenska proslava početka leta. Smatra se da je to bog Sunca, vatre i žita, mada oko toga ima li zaista status boga postoje brojne rasprave. Kupalo se ne može posmatrati izvan odnosa prema Koledu – Koledo simbolizuje zimski period kojim počinje lagani uzlet Sunca, Kupalo vrhunac sunčevog uspona i početak silaznog perioda. Zapravo ovaj silazak s vrha nije dobar, da je bolje kretanje koje nastaje posle Koleda svedoči nam Mahabharata – junak izrešetan strelama zadržava svoju smrt da bi umro u vreme kada je sunce u usponu. Koledo i Kupalo su simbolički modaliteti Sunca, što vidimo iz toga što se u oba slučaja pale vatre. U zimskom periodu „badnjak“, leti „lile“ (trešnjeve i brezove kore). Hristijanizacijom se za Kupalo vezuje najviše Petrovdan i Ivanjdan. Vatra simbolizuje tek rođenog boga Koleda (Koledo umire na istoimeni praznik, Kupalo takođe), uoči Ivanjdana na najvišu silu sunčevu. Vatra kao i sunce čisti, os…

Интелигентни дизајн или панспермија

Слика
Овом темом сам се већ бавио али не овако класификационо, као што намеравам данас. Једноставно, многима изгледа да званична теорија не пије баш воду у потпуности, како по питању објашњења настанка живота, тако и људске врсте (можда боље рећи свести која одликује човека). Са' ће годиница дана како сам писао зашто не верујем у објашњење настанка човека само природним одабирањем. Што се тиче настанка живота, поновићу афоризам Хојла (иначе атеисте), како је логичније очекивати да оркан који је прошао кроз отпад направи Боинг 747, него да функционални молекул ДНК настане случајно. Он је веровао у панспермију, о чему ћемо још рећи понеку. Докинс је покушао да тај аргумент изокрене "против Бога", није му баш успело. Кад се каже "интелигентни дизајн", људи обично помишљају на неку врсту креационизма, односно Бога као дизајнера. Треба знати да је сваки хришћанин, и много који верник иначе, на неки начин креациониста, јер сматра да га је Бог створио (или можда богови). Т…

Реалнија интерпретација

Слика
Година је 1927. и у Бриселу су се на Солвај конференцији окупили водећи физичари, како би одгонетнули о чему нам заправо говори квантна механика. На једној страни били су Ајнштајн, и научни реалисти, који су сматрали да квантна физика треба да говори о нечему. На другој страни  били су инструменталисти, предвођени Нилс Бором, које су занимали само резултати мерења. Други су однели победу, и до данас превладава парадигма позната као Копенхашка интерпретација. Свеједно је са конференције остала фантастична слика, која представља врх тадашње науке. Копенхашка интерпретација Основне тезе Копенхашке интерпретације, како наводи Дејвид Бом у свом делу Causality and Chance in Modern Physics су: Енергија је дискретна (атомизована)Све манифестације материје и енергије имају два аспекта - таласни и честичниОсновни физички закони су у статистичкој форми. Само вероватноће можемо предвидети. Доста тога се може рећи о квантној механици, иначе... Копенхашка интерпретрација одржава се упркос бројним с…

Змајевити јунак је митска алегорија соларног српског пантеона

Слика
Теза: Под песничком копреном "Змаја" у новијој српској митологији и даље се налазе остаци хтоничних, териоморфних елемената из најстаријег српског и словенског веровања. О томе говоре следећи моменти: "крила", "орловска панџа", "змајевско обележје" на десној руци, "бич вучје длаке". Све су то атрибути које носе наши змајевити јунаци - митски хероји, које овде интерпретирам као "митске алегорије богова српског соларног пантеона". Уосталом, и њихов женски пандан "виле", као младе и лепе жене, осим "крила и окриља". имају још и "козја" или "коњска копита", што иде у прилог истоветним прежицима из епохе териоморфног обликовања митских представа.  Два лика: Змија/Змај, као симбол српског митолошког хтонизма, односно поетског антропоморфизма, диференцирају се и у погледу њиховог станишта: Змија је крај извора, Змај је у планини.  Дакле, њихову космолошку вертикалу чини опозиција: Вода - План…

Врховни бог

Слика
1. Компетенције врховног бога покривају читаво стабло живота и космички поредак. Универзално или врховно божанство у једном митолошком систему своју моћ протеже на целину бивствене структуре света, на космолошку и антрополошку, природно-просторну и повесну димензију. Космолошки, ово божанство ствара, одржава и разара свет; врховни бог сеже од Доњег до Горњег света, контролишући целокупно збивање на тој вертикали. Он је одговоран и за целину годишњег циклуса, и то на макроинвоу: пролеће - лето - јесен - зима; а на микронивоу: јутро - дан - вече - ноћ, односно од понедељка до недеље; коначно, он држи однос према свим странама света: исток - запад - север - југ. Универзалност врховног бога се протеже и на другу бивствену, односно повесну раван света, на антрополошки циклус; врховно божанство брине о рађању, настанку живота, о одржању живота и о смрти, као и о периодима преласка Бића из једног у други егзистенцијални статус (новорођенче, трудница, породиља). Постоје бар четири кандидата …

J.A. Buchilov - гуру модерне мисли

Слика
Јевгениј Алексејевич Бучилов (Евгений Алексеевич Бучилов), кибернетичар, дипломата, мислилац. Рођен 1956. у Јекатеринебургу, Русија. Тренутно живи у Београду и запослен је као аналитичар при невладиној организацији Центар за модерну деталибанизацију. Биографија Бучилов је говорио како је његова биографија одређена већ датумом рођења, јер тога дана су совјетски тенкови рулали улицама Будимпеште, починивши највећи злочин у Европи после Другог светског рата. Сам Бучилов је више пута истицао ту чињеницу наглашавајући како се највећи злочин у Европи после ДСР догодио тада, а не у Сребреници 1995, како неки сасвим погрешно, а вероватно и тенденциозно истичу. Основну и средњу школу Бучилов је завршио у родном Јекатеринебургу, а на универзитету Ломоносов у Москви је дипломирао кибернетику. После тога служи војни рок на Камчатки који завршава са чином поручника војне полиције. Гласине да је већ тада заврбован за агента КГБ, Бучилов није никада ни потврдио ни демантовао. Бучилов долази у Беогр…