Подземље је спас

Kažu da je Džin Volf bio ubeđeni katolik, ergo nije se rodio u toj denomiaciji. Njegov ciklus Novo sunce je delo nesvakidašnje atmosfere, mada često konfuzno. Svrstavaju ga u far future podžanr, ili science fantasy (između naučne i epske fantastike). Njegov glavni lik Severijan, koji je od mučitelja (zanimanje, esnaf) stigao do Autarha i Spasitelja poređen je sa Hristom. Zanimlivo da ga na životni put vuku žene, počevši od one kojoj je dopustio da sebi skrati muke (zato je izbačen iz esnafa i krenuo prvo putem "grada od milion krovova" za koji niko ne zna koliki je...) U ovom odlomku reč je o principima vladavine - od anarhije do "odanosti apstraktnom principu". Zapravo prvi princip nije anarhija (bezvlašće) nego odanost (kraljevskoj) ličnosti. Videćemo da je ovo i najviši princip, sasvim u skladu Volfovih hrišćanskih uverenja. Lično više cenim "apstraktni princip", ali ovaj tekst prenosim kao najbolji dokaz ličnog principa na koji sam ikada naišao. M

Почео сам да се бавим овом темом у светлу вести о обустављању пројекта Јужног тока, чему је кумовало одустајање Бугарске, док је је Румунија још раније била јасна у томе да није заинтересована. Почео сам писати о томе како наши источни суседи нас одсецају од братске Русије, која је још даље на истоку. Не треба бити много паметан па закључити како је управо то стратешко заокруживање било разлог њиховог пријема у НАТО, па онда и експресно у ЕУ. Међутим, разматрајући тему и пишући први део  дошао сам до закључка како нам је историјски много битнија била комуникација моравско-вардарском долином, и веза са Солуном, те како је улога Бугарске била углавном да ту везу спречи. У разматрањима тако стигосмо до Великог рата, односно Првог светског... Можемо видети како се историја поиграла са Србијом, злоупотребљавајући свој смисао за дијалектику. Управо је заштита везе ка Солуну (Вардарске Македоније, у ширем смислу и долине Мораве) мотивисала Србију да не одустаје од онога стеченог у Првом

Ја нисам Шарли Зашто бих био? Због подршке француском часопису који објављује карикатуре муслимана које вређају њихова верска осећања? У име слободе говора на начин а који ту слободу схвата Запад? Не! Исламски фанатици извршили су оружани напад на седиште "Шарли ебдоа" и убили више људи, међу којима и ауторе, за њих увредљивих, карикатура. Сада "Шарли" објављује нову карикатуру Мухамеда са одређеним коментаром, а добро зна да је за муслимане увредљиво и само приказивање лика Мухамеда. Западна јавност масовно патетише над жртвама слободног новинарства, над жртвом слободе говора, исказујући одлучност и храброст да истраје у одбрани слободе говора како је Запад схвата и, зачудо, ништа даље. Ипак, у свему томе, основно питање јесте - има ли Запад право да свој културни модел сматра неприкосновеним у тој мери да се не мора обазирати на увредљивост свог слободног говора за припаднике других култура. Нажалост, питање није реторичко, за Запад. Он сматра да има то пр

Теофил Панчић, човек барокне лепоте & памети, како неко рече, познати је јавни радник. Заговара строгу верзију либерализма у којој не постоји мулти-култи, пошто једино треба да постоји западна секуларизована култура, која је супериорна у односу на све остале. Не знам да ли је то некад баш тако формулисао, али знам да је поприлично доследан у судовима који су на тој линији. При томе често кеца оне из "лево-либералног" миљеа (коме и сам припада и то му је имиџ), чак морам признати да их је сасвим домишљато описао да су фенси, шменси и кул... Недавни догађај терористичког напада у Паризу му је, наравно, дао прилику да доказује своје либералистичко правоверје, те витла моралним мачем. Овога пута његова рубрика "Нуспојаве" у "либералном" Времену је на две странице, мада нуспроизвод свега овога неће бити баш нуспојава, што ћемо уосталом видети... Било како било, згодна прилика да му супротставим ставове. Моји ће бити "идентитетски" писани српск

(Домино Фер, 2012) Тачно година дана пошто је мучен и зверски убијен Братски вођа и водич Велике револуције Првог септембра Социјалистичке народне либијске џамахирије Моамер ел Гадафи, појавила се његова Зелена књига на Београдском Сајму књига. Књига представља објављивање његове Треће светске теорије, и већ сам поднаслов је сврстава у широку класу идеологија «Трећег пута». Као и остале такве идеологије, и ово је социјализам, иначе би то био «први пут» - капитализам или пуко одржавање ранијег облика власти (пример: Саудијска Арабија). То, такође, није «други пут», односно «научни социјализам» (дијалектички материјализам, марксизам). За разлику од «научног социјализма» све идеје «Трећег пута» су итекако отворене према концептима као што су породица, племе, нација, обичаји и религија. И ове концепте Моамер ел Гадафи експлицитно наводи. Књига је подељена на три дела који се баве политичком, економском и друштвеном димензијом Треће светске теорије. Ова поглавља носе називе – Решење

Доминантна идеологија у данашњем свету је либерализам. То не значи да се већи део планете с њим слаже, па чак ни да под пуном контролом има целу или већи део планете Земље. Либерализам данас у пуној мери контролише становништво тзв. „Златне милијарде“ – западне и централне делове Европе, Северну Америку, Јапан, Јужну Кореју, Аустралију... Постоје разлике (Европа – Америка – Јапан) које тренутно не забрињавају владајућу елиту, али оне могу постати и знатно веће. Либерализам има пуну контролу такође над онима који нису пуноправни део система – новијим или проблематичним чланицама ЕУ (исток и југ), кандидатима за чланство и кандидатима за кандидате, све на територији Европе. Пуна (скоро потпуна) економска контрола постоји и на Блиском истоку, где се вредносни судови не сматрају пресудним, али се могу злоупотребити (тзв. Арапско пролеће). Либерализам има такву контролу и над делом субсахарске Африке, неким земљама Азије и Латинске Америке. Оно што чини либерлизам доминантни

То је једна од наших политичара у последње време често понављана фраза. Као и све "цивилизаторско" и то нам долази са Запада. У склопу окончања тријумфа неолиберализма који су иницирали Маргарет Тачер и Роналд Реган ова неолиберална метода је промовисана у Уједињеном Краљевству 1992. Занимљиво је што је то све спровела "млада и полетна" лабуристичка (дакле "левичарска") влада коју је водио Туони Бла. Он сам ће остати упамћен као ноторни ратни хушкач, без обзира да ли је партнере "преко баре", а код правог британског газде, налазио у на сличан начин полетном саксофонисти Клинтон Билу, или код Џорџа Дабаја Буша (коме се обратио Гад лично) и његових неокона. Лабуристичка влада ће докрајчити било коју јавну улогу државе која је после тога "ноћни чувар система", не толико у самој земљи (где им је Лондон изгорео) колико у иностранству ђе је требало "ширити демократију" где год има нафте... Било како било, критичари су увидели да о