Та дивна сторења

Јуче послах СФ причу на конкурс, могла се додати и биографија. Из неког разлога ставих да су ми прва сећања у далекој Тацманији (а ставио сам и да нисам напуштао Београд, осим туристички, те ће ми на гробу писати: ЈА САМ БЕОГРАД... и после смрти крадем, Лавкрафта)... Онда, увече читам како особе које псују нису уопште глупе, имају већи фонд речи и смисла за зоологију. Опсовах пар пута сочно, па се бацих на Бремов Живот животиња. Барем тако написах на статусу... Но, кад сам стварно отворио књигу - гле синхроницитета.
Од торбарског вука неупоредиво је крволочнији и неугоднији тасманијски ђаво (Sarcophilus ursinus). Кад се спусти ноћ, напушта јазбину и тумара наоколо тражећи плен. При том се види да је, упркос свом незграпном телу, сразмерно брз и окретан, да издржљиво трчи, иако у спретности и покретљивости прилично заостаје за мунгосима и кунама Старог света, које заступа у Аустралији.
А Вики каже:
Тасманијски ђаво (лат. Sarcophilus harrisii) је врста торбара месождера са Тасманије. Једини је представник рода Sarcophilus. После изумирања тилацина, постао је највећи торбар месождер у свету. Има црно крзно, а познат је по гласним и застрашујућим крицима које испушта. Из Аустралије је нестао пре више од 3 000 година опставши само на Тасманији. Због претње стоци, био је ловљен све до 1941. године, када је стављен под заштиту. Од касних 1990-их, међу тасманијским ђаволима је све заступљенији фацијални тумор, због чега је ова врста у опасности од изумирања.
Надамо се да ће ђаво опстати...
 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Уранска и хтонска божанства

Псеудопатриотизам

Logički problem indukcije