ČOVEK SA KANALA

Ako je u početku bila reč, da li je pre reči bila misao? Da li je postojala vizuelna predstava, ideja, koja je čekala da bude artikulisana. To ne znamo ni mi, psihotelejci. A od davnina se hranimo slikama iz ljudskih glava. Imamo i svoj Skriveni Direktorat kome ih šaljemo. Onda Direktorat prerađuje te ideje i šalje ih ljudima. Tako nastaju religije i ideologije oko kojih se kolju, što opet stvara burne emocije. A emocije stvaraju nove slike...
Pravu revoluciju u našim životima ipak su doneli ljudi. Njihovi izumi, pre svega televizija. U početku nam je život bio lak. TV program je trajao otprilike do ponoći, onda odjavna špica, pa onda čuveni sneg na ekranu. A u tom snegu vrebali smo mi!
Gledalac bi patriotski odslušao himnu kojom se završavao program, pa onda pre nego što će ugasiti TV pogled bi mu zastao na umirujućem treperenju crnih, belih i sivih tačkica. Dešavalo se da tako provede i nekoliko minuta, kojih često nije ni bio svestan. A u tih nekoliko minuta mi se hranimo informacijama iz njegove glave. Nakon nekoliko takvih seansi žrtva će primetiti svoju rasejanost, retki će pomisliti kako im opada IQ. Količina pameti je ionako idealno ravnomerno raspoređena. Malo ko od ljudi bi od Boga tražio da bude pametniji...
Tako si «i vuci bili siti i ovce na broju». Samo mala deca i senilne starice bi videle utvare na ''praznom'' ekranu, ali ko je njih slušao. Moglo se sve to svesti na njihovu infantilnost. A onda se TV program proširio na svih 24 časa i nije više bilo snega u koji bismo se sakrili.
Različito smo se tome prilagodili.  Neki su čekali da se pojave smetnje, neki su pokušali da ih sami uzrokuju. Oni pametniji među nama pokušali su da ubace svoje telo u postojeće emisije i emituju se putem tzv. sublimanih poruka.
Ali ova priča je nešto specifičnija.
Krajem marta 1999 počela je NATO agresija na SRJ. Zabrinut za sudbinu svog naselja Dragiša Marković, poznat kao Travolta iz Borče-Grede, pisao je pismo u Ameriku ONOM Travolti.  U pismu je naveo tačne koordinate Borče i zamolio Travoltu da učini sve što je u njegovoj moći (ako treba i da kontaktira Bila) jer narod Borče nije ništa nikome skrivio i ne bi bilo uredu da bude žrtva bombardovanja. Zanimljivo je to što mu je Travoltin menadžer odgovorio! Oni istina nisu kontaktirali Bila Klintona, ali su došli do nekih ljudi ljudi u administraciji i učinili sve što su mogli. I stvarno – Borča nije bila bombardovana osim jednog antenskog stuba koji je slučajno bio moja kuća. I dok se Travolta hvalio svuda kako je on spasao Borču, ja sam morao da razmislim o svojoj budućoj egzistenciji. Ostao sam bez veze sa Direktoratom, ostavljen sam sebi i prinuđen da se vratim ranijim metodama.

Te noći sam čamio onako izgladneo, kao i uvek tih dana. U početku je bilo lako. Masa praznog hoda u programu, masa patriotskih poruka u koje je bilo lako ubaciti se. A biti informacija u mozgovima ljudi postali su veoma slatki zbog sve paranoje i ratne euforije. Kažu ljudi – kad preplašiš kokoš pre klanja, njeno meso postaje rastresito. Ja sam se u početku lepo najeo rastresitog ''mesa''. A onda su sjebali struju. Moje digitalno-analogno telo je postalo zaglavljeno u anteni kao i uvek kad se program ne može emitovati. Nisam znao da li ću se pre ugušiti ili umreti od gladi. Zaglušujuća eksplozija došla mi je kao oslobođenje. Palo mi je napamet jedno pitanje: da li utvare znaju za smrt?
Međutim, desilo se čudo. Koliko sam informacija pokupio iz mozgova ljudi i sam sam mogao da se materijalizujem. I počeo sam da lutam Borčom...
Morila me je stara glad. I dalje sam morao da se hranim sadržajem ljudskog korteksa, ali sada je to moralo biti fizički izvedeno. Gotovo je sa sofistociranim metodama. Počeo sam da se krećem po kanalu gde su ljudi pecali tog leta. Onako nevidljivom bilo mi je lako da glumim komarca dok zujim oko nečijeg uva. Neka me žrtva i pljesne po glavi, ja to ionako ne osećam. I dok mu se cevčica zabada u sivu masu, samo će pomisliti – ovaj me je dobro ubo.
Poneko dete ili neka baba su kadkada mogli da me vide predveče. Čovek sa kanala – nazvali su me.
Kako sam postao priča kojom deca plaše decu u okolini, morao sam da mislim na svoju formu. Ja sam, spolja gledano, bio čovek. Čovek za onoga ko može da me vidi, a i samom sebi sam imao izgled čoveka. Da bih održao kondiciju vežbao sam u jednoj maloj teretani kada nikoga nije bilo tamo.
Starica koja živi pored primetila je da se nešto čudno događa. Ko će još zuriti kroz prozor u mrak prazne prostorije, računao sam, ali ima i takvih. Videla je kako se tegovi i sprave sami pomeraju, kako svetle neka tri štapa u mraku (to sam ja uključio grejalicu, i meni je bilo hladno te zime). Videla je i kad sam uključio televizor koga nije bilo u toj prostoriji!? To sam je ustvari projektovao slike iz svoje glave na zid u pauzi vežbi. Pa moram i ja nečim da se razonodim – ništa bolje od gledanja ukradenih sećanja. Da sam znao da ću jadnoj starici pričiniti dosta problema (jer baš zbog tog ''televizora'' niko joj nije verovao) radio bih to negde drugde.
Ne znam koliko dugo je ona pričala ljudima šta se dešava dok nije rešila da sama nešto uradi.
-          A tu li si đavole, rekla je prilazeći mi sa žaračem u ruci.
Bilo mi je čak drago što mi se neko posle dužeg vremena obraća. Zato sam pokušao da se našalim:
-          Ne vredi ti baba, jedino ako imaš glogov kolac...
Nisam isprva obratio pažnju na to da je drugu ruku držala iza leđa. Zavitlala je koaksialnim kablom. Da mi se kabl omotao oko vrata i da je baba samo malo jače povukla ja bih eksplodirao u gomilu plastičnih mehurića, kao kad se topi filmska traka. Srećom, u poslednjem trenutku sam se izmakao i izbegao sigurnu smrt.
Bezglavo sam pobegao ka kanalu. Ne znam sada šta da radim! Ako primetim još bilo koga u ovom naselju da drži koaksialni kabl u ruci, moraću da malo promenim klimu.
 Ivan Vukadinović



Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

"Викинг" - пропагандни филм

Рачун за електричну енергију