Опасност са истока

Чудан наслов за некога ко се представљао као евроазијац, но сетимо се да постоје различите врсте истока. Тако, постоји Блиски исток, овде је реч о оном нама најближем - о Бугарској и Румунији. Видећемо какве опасности прете Србији оданде у последњих сто година, с узроцима који су нешто старији. У најкраћем то је опасност од одсецања и заокруживања Србије, но сматрам да је ова опасност, коју и данас осећамо као реалност, заслужила шире разматрање.
Србија и Бугарска имају односе још од средњег века, и ти односи су били више непријатељски него пријатељски. То није ништа чудно за суседне земље, а суседи барем у Европи - углавном међусобно ратују. Пример таквих односа је битка код Велбужда. У случају бугарске победе постојао је план да Бугарска и Византија поделе Србију и тако практично окончају постојање средњевековне српске државе. Срећом то се није догодило.
Током отоманске окупације односа између два народа више није било него што их је било. Поред различитог турског интереса (у Начертанију је лепо уочено да турска највише пази на Бугарску која је Цариграду најближе, а и тамо им је најлакше да одрже контрлолу, због чега до Берлинског конгреса Бугарска није имала ни аутономију) реч је и о различитим интересима европских сила, једноставно о различитом положају два народа. У Бугарској никада није била аустријска власт, а у Србији (јужно од Саве и Дунава) јесте у неколико прилика, што је трајало и деценијама. Приликом планова о подели Турске и њеном протеривању са Балкана (последњи такви планови су крајем 18-ог века, пре Француске револуције) линија поделе била би Видин - Солун. Јасно је да је тако цела Србија виђена као аустријска а не руска зона, док је Русија била спремна да се одрекне и већег дела Балкана због контроле над Босфором (што би била главна премија) и вероватно добитака у Азији. 
Први значајнији однос два народа настаје током Балканске кризе, која почиње устанцима у Босни и Бугарској 1875-76, а завршава се Берлинским конгресом 1878. Срби и Бугари су тада на истој страни, против Турака. То не значи да су им интереси исти, мада се о остварењу тих интереса много више питају европске силе. Јасно је да Русија има интерес да православне земље Балкана буду што јаче, но тај интерес није једнако распоређен. Много ће се пре дозволити аустријска окупација Босне, него што ће се одустати од Санстефанске Бугарске. Према Вики, Санстефански мир склопљен је између Русије и Турске. Поред потпуне независности Србије и Црне Горе, значајно је: "Ствара се Бугарска која је само формално турски вазал и коју у ствари контролише Русија (ова држава би се простирала од Дунава на северу до Егејског мора на југу и од Охрида и Ниша на западу до Црног мора на истоку)."
Но, Русија није сама у односима са Турском. После срамоте Кримског рата, када су хришћанске земље Европе објавиле рат Русији ставивши се на страну Турака муслимана, и Енглези су спремни да пошаљу топовњаче, док њихова штампа од почетка труби о наводним српским и бугарским злочинима против Турака. И опет је Русија сама. После Берлинског конгреса Бугарска остаје подељена на две целине, док Србија добија Ниш и долину Јужне Мораве. Босну и неодређени део Санџака окупира Аустрија. 
Доста је тога речено о овом рату, конгресу и исходима. Посебно се често посматра са становишта спољнополитичке орјентације Србије - док ће једни подвлачити чињеницу да је осујећено уједињење Србије са Босном, други ће истицати планове Русије који видимо нису били баш нама у интересу. Занимљиво тумачење нашао сам код једног ревизионисте (општег типа) који рече како Ниш није био српски град (чак је и цитиран један од наших првака, не сећам се који). 
Тачно је да велике области тада нису сасвим национално дефинисане, да је главно одређење верско, и из њега се извлачи лојалност према овој или оној земљи, или империји. То се у великој мери односи на Босну (у односу на не-православно становништво), у мањој мери на Далмацију, у веома великој мери се односи на Македонију (Вердарску, Егејску и Пиринску), а могуће је да се односило и на југоисточну Србију. Сада нећу проверавати ове наводе, само кажем да односе онога времена не треба мерити данашњим аршином.
У сваком случају две последице су јасне и неспорне: 1) Долина Јужне Мораве је релативно брзо и без већих проблема интегрисана у Србију (рече ми пријатељ да су му Обреновићи права династија - они са бар почистили све што су освојили) 2) Цела та област, па и све источно од моравске долине сада је у влажним сновима бар неких Бугара, и у зависности од односа снага то ће означити бугарске аспирације.
Конфронтација на коју сад идемо је она током Балканских ратова, која је у многоме одредила каснију судбину два народа. Прескачемо кратак рат почет због уједињења Бугарске (на аустријски захтев) и завршен српским поразом на Сливници, након чега није дошло до територијалних промена. У Балканским ратовима Бугари и Срби су опет на истој страни, у борби за коначно ослобођење од Турака.
План је био да Србија добије излаз на море у северном делу Албаније. И поред све блискости није се сматрало да Србија излази на море преко Црне Горе самом чињеницом заједничке границе две земље. Бугарска би добила у Македонији област источно од Вардара (осим Кумановске котлине) као нешто сигурно, док би се преговарало о области између Вардара и Охрида. Почетком рата Србија побеђује у Кумановској бици, након чега заузима Стару Србију (Рашка, Косово, Метохија, Вардарска Македонија) и њене трупе улазе у Албанију. Бугарске трупе су усмерене према Константинопољу и Једрену, где трпе огромне губитке, код Једрена им помажу Срби. 
Међутим, на аустријски притисак уједињују се западне силе против српског присуства у Албанији и црногорског у Скадру. Русија која промовише Балкански савез се ту повлачи, па Србија мора да пристане на некакву "независну" Албанију (која је још далеко од државе, али је српски излаз на море спречен). Србија се онда окреће Вардарској долини. То јој неће дати излаз на море, али сматра се интересом граница са пријатељском Грчком и близина луке у Солуну. Чак и ако се забораве међусобни односи, према Бугарској је већ значајан правац некадашњег Виа милитарис (Ниш - Цариград); било би претерано да још једна битна комуникација зависи од исте земље. У том случају, с обзиром на стање на терену, што се тиче Србије ранији договор више не важи. 
Почиње арбитража код руског цара, али Бугари не чекају резултате него нападају, после чега су потучени код Брегалнице. Румунија и Грчка улазе у рат против Бугарске, па и Турска обнавља непријатељства и заузима Тракију до Једрена. За Аустрију је битно румунско учешће у рату и мир склопљен у Букурешту, што их алармира у смеру потребе да по сваку цену нападну Србију (што ће изазвати Први светски рат). О томе је Ћоровић писао.

Наставиће се...


Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

"Викинг" - пропагандни филм

Рачун за електричну енергију